Истина је да је Законом о информисању предвиђено повлачење државе, али је истина и да је прелазак медија у приватно власништво у многим случајевима довео до великог пада квалитета информисања. Због свега тога је потребно узети у обзир реално стање и избалансирати интересе.

Ово што следи је, дакле, дослован цитат из „Данаса“: „Кад Србија престане да србује и кад се узвиси на ниво људскости - онда ће се ствар почет мењат"

Зато је нужно изаћи из затвореног круга  непрепознавања и  ослобађати се страха  и за почетак  треба  јасно рећи  да је у овом  друштву на делу  разрађени систем цензуре и медијске контроле. 

Да ли је могуће да се погледи на свет „западњака“ и „источњака“ толико радикално разликују? Немогуће, јер управо сам Ричард Трећи служи као доказ да су основне представе о добру и злу, те политичким манипулацијама добром и злом, вечне и непроменљиве.

Ако пред собом имамо бар елементарне чињенице о смислу и циљу ових Бриселских разговора, онда би то требало да буде de iure признање тзв. Косова од стране Србије. Тај процес започет је са Бриселским споразумом и траје и данас

На последњој седници Главног одбора се јасно могла видети та трансформација ДСС у СНС, када је бесна руља почела да добацује нашим најугледнијим члановима са Косова и Метохије, Марку Јакшићу и Славиши Ристићу. Наставак те ружне слике, биле су увреде на рачун нашег посланика Ђорђа Вукадиновића, изречена на најпримитивнији начин.

Након Другог светског рата држава је национализовала имовину др Арчибалда Рајса. Вила Добро поље је постала дечији диспанзер, а затим су се 1963. године у њу уселили станари. Објекат је данас заштићено културно добро града Београда

Као дијете које је избјегло на Пале, које се одлично сјећа протеклог Отаџбинско-одбрамбеног рата, као неко ко је одрастао у чемеру сиромаштва и личних губитака, ја према Вашим одлукама немам неки нарочито заинтересован став. Оне за мене не постоје, не обавезују ме и сматрам их животно ништавним. Оне су за мене само знак несретних времена која иду у којима ће се ране отворене на овим просторима парати свим могућим ножевима из политичког репертоара тзв. „међународне заједнице“.

Рођење Српске на Светог Стефана је увек више било ствар провиђења, него неког нарочитог планирања или политичке технологије. Ово многим Србима није јасно, а босанским муслиманима није јасно никако, и само зато су били у стању да помисле да је Српској било могуће укинути Дан њеног рођења и посвећења.

Шта би се онда постигло додатном забраном баш сваког телесног кажњавања деце? Ништа посебно, осим што би то била нова компромитација нашег правног система, уз стварање бројних могућности за тешке злоупотребе.