Морамо да превазиђемо стереотипе, као што су то учиниле друге земље, и да почнемо да се водимо искључиво сопственим економским интересима. А наш интерес је да имамо најбоље економске односе са ЕУ, али да не постанемо њен члан.

Држава мора да одигра одлучујућу улогу у стварању амбијента за тржишно пословање свих актера привредног живота, од великих система укључујући и јавна предузећа до малих фирми и самосталних привредника, без корупције, сиве економије, прљавог новца, монопола.

Најважније је да енергетичари и политичари у Бриселу и широм Уније схвате да је у, иначе задивљујућем искораку ка еколошки пожељним енергетским изворима, учињен и понеки погрешан потез. Из актуелне кризе драгоцено је извући поуке, дубоко сагледати узроке и учинити корекције. Све зарад лепше и "зеленије" будућности

Нема особе која је пратила ток суђења лидеру српских радикала, а да није закључила да је Војислав Шешељ маестрално демонтирао не само сведоке тужилаштва већ и поставку самог Трибунала у Хагу.

Поставља се питање да ли влада која не може да се сложи око основне концепције, која не зна на који начин водити економску политику, има способности да доноси и много специфичније и софистицираније мере?

Србија би морала да развије своју државну стратегију засновану на трезвеном сагледавању стања, процеса и односа снага у свету, Европи и нашем окружењу. Чланство у ЕУ више није реална политичка опција већ политичка фантазија. Мали народи могу се ослободити гвозденог загрљаја глобалног капитала и великих сила само уколико су способни да сарађују и стварају савезе, а не да се сукобљавају. „Балкан балканским народима“

Искрен да будем, Жаре је питао оно о чему се ових дана једино у Србији – прича. Све остале вести су, произилази, минорне, а ППВ, сходно свом новом имиџу, смиреног ЕУропског политичара мудро ћути. С правом!

Ако Грчка прогута пилулу ММФ-а, па остале земље уплате 16 милијарди, што је могуће, али веома исцрпљујуће, Немачка је обезбедила да је та помоћ последњи потез пред банкротство, пошто све то треба обезбедити и наредних година, а то је већ тешко замисливо.

Одлазак у Авганистан био је много другачији подухват од свргавања арапских режима. Позив на борбу у Авганистану представља промену у исламистичком размишљању – од свргавања корумпираних домаћих властодржаца ка борби против неверничких освајача у иностранству. Заокрет од револуционарног ка панисламистичком правцу заслужује објашњење.

Да ли ће преподобни херој успети да се одупре мрачним неидентификованим силама; хоће ли се антијунаци повезани бананама и ћелавим гумама удружити и окренути леђа ономе који тврди да заправо ништа не може да их посвађа; какву улогу ће у свему имати зли тајкуни маркетиншко-политичко-привредне-новинарске елите?!