Прича са „државним ударима“, „атентатима“ и „прислушкивањем“ има сличну психолошки-мотивациону и интегративну функцију. Нема сумње да ће се то пре или касније завршити као у оној причи о баби и вуку. На крају им нико више неће ништа веровати, чак и ако случајно буду у праву.

Зато је нужно изаћи из затвореног круга  непрепознавања и  ослобађати се страха  и за почетак  треба  јасно рећи  да је у овом  друштву на делу  разрађени систем цензуре и медијске контроле. 

Савремени колонијални дискурси, у филозофском смислу, у протекле две деценије махом су се концентрисали на две линије реконстурисања и реинтерпетације стварности: неолибералну и постмодерну. Али каква је политичка филозофија постмодерне?

Вишестраначки систем у Србији  фактички је  престао да постоји. Једна партија, Српска напредна странка (СНС), и њен лидер, Александар Вучић, имају сву власт у својим рукама

На последњој седници Главног одбора се јасно могла видети та трансформација ДСС у СНС, када је бесна руља почела да добацује нашим најугледнијим члановима са Косова и Метохије, Марку Јакшићу и Славиши Ристићу. Наставак те ружне слике, биле су увреде на рачун нашег посланика Ђорђа Вукадиновића, изречена на најпримитивнији начин.

Питање о улози интелектуалца у свету, о његовом позиву и одговорностима, у том смислу није неко изоловано „академско питање“, које првенствено треба да побуди интересовање „научне јавности“, већ питање које се битно тиче људског умног интереса.

Постоје људи који немају елементарно осећање стида, зато је и могуће да С. Басара и даље тврди да је „почев од Вучића, закључно са последњим амалином у Србији, сви (који хоће да знају) добро знају да је радикалска филозофија „народне државе“ концепт (легитиман, али дијаметрално супротан концепту либеално-демократске грађанске државе од кога нисам одступио ни за „и“)

Рођење Српске на Светог Стефана је увек више било ствар провиђења, него неког нарочитог планирања или политичке технологије. Ово многим Србима није јасно, а босанским муслиманима није јасно никако, и само зато су били у стању да помисле да је Српској било могуће укинути Дан њеног рођења и посвећења.

Коме Панчић мисли да се руга у лице овим незаборавним текстом? Откуд му идеја да равноправност народа може да произведе бесмислице које ћемо поштовати и дискриминацију пред којом ћемо жмурети?

Kао посебно опасан – у смислу негативног преседана – намеће се најављени референдум о промени устава, заказан за 16. јануар 2022. године, за који, по нашем дубоком уверењу, нема никакве преке потребе