среда, 24. мај 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Политички живот

2014. из угла НСПМ

PDF Штампа Ел. пошта
НСПМ   
уторак, 13. јануар 2015.

Догађаји године:

1. Прекид изградње Јужног тока

2. Избори 2014: Легализација Вучићеве апсолутне владавине – парламент без опозиције

3. Обреновац под водом – одговорност ничија

4. Смањење плата и пензија

5. Шешељ на слободи

Спољнополитички догађаји године:

1. Пуч у Кијеву и присаједињење Крима Русији

2. „Исламска држава“ (ISIS) као нови геополитички фактор

3. Обарање цене нафте за преко 40%

4. Расни немири и признање тортуре у САД

5. Референдум о независности у Шкотској

Политичар године:

1. Александар Вучић – прошлогодишњи  политичар године и „најмоћнији човек у Србији“ по избору НСПМ, ове године је досегао врхунац власти и утицаја. Након тога линија рејтинга и моћи неминовно креће да се спушта, само је питање да ли ће тај спуст бити благ или стрмоглав и како ће главни актер у том тренутку реаговати. У атмосфери ванредног стања коју непрекидно продукује расписао и тријумфално добио изборе 2014. (који су  били на ивици регуларности и зрели за бојкот због опште медијко-политичке климе) и направио владу по својој вољи.

Али та влада („неочекивано“) више одговара ММФ-у и Светској банци, као и администрацији у Вашингтону и Бриселу, него српском народу и бирачима. Искористио сметове у фебруару и поплаве у мају за беспримерну медијску промоцију у спаситеља нације, али је ту спин-карту тиме за дуже време потрошио. Очистио парламент од праве опозиције – економске и националне. Очистио мејнстрим медије од сваке критичке речи – укључив и од „вечног“ Утиска недеље.

Његова кључна слабост је његов нестабилан карактер и потпуно неспособно кадровско окружење које је створио – министри Небојша Стефановић и Никола Селаковић су еклатантан пример сарадника који више производе проблеме („афера докторат“, штрајк адвоката) него што их решавају. Вучићев политички брод, и поред потпуне доминације у српским политичким водама, већ сада на неколико места „пушта воду“, и ти његови проблеми ће с временом само расти. А и проблеми грађана Србије са њим.

2. Војислав Шешељ – упорним једанаестогодишњим отпором Хашком трибуналу и фанатичном доследношћу у заступању политичких идеја, изашао као морални победник из Шевенингена и тријумфално се вратио у Београд.

Иако је неколико његових изјава, које су, делом, последица несналажења услед предугог одсуства, а делом плод његовог необузданог карактера, режимска пропаганда искористила да га медијски демонизује и маргинализује, Шешељ и надаље остаје потенцијално опасан противник Вучићу и Николићу. Или макар камен у ципели који ће, ако га здравље послужи, наставити да иритира и жуљи владајући екс-радикалски двојац. Но, шансу за повратак на сцену у великом стилу, као нека врста „српског Нелсона Менделе“, дефинитивно је пропустио. 

3. Санда Рашковић-Ивић – у тешкој унутарстраначкој борби постала је лидер ДСС-а, унела нову енергију у малаксалу страначку инфраструктуру и започела са окупљањем национално-демократске опозиције. Проглашавају је за „српску Мари Лепен“, иако би можда поређење са Кристином Кирхнер више одговарало и њој и Србији.

Њени политички потенцијали су знатни, али су знатна и њена реал-политичка ограничења – од унутарстраначке опозиције у и око ДСС-а, преко ограниченог приступа ресурсима и главним медијима, до ненаклоњености главних амбасадора у Београду.  Најтежи ударац свакако је било (не)очекивано напуштање странке од стране оснивача и лидера Војислава Коштунице, одмах по њеном избору за предсеедника. Ипак, њена политичка интелигенција, политичка култура и породични педигре дају јој изгледа да амортизује и превазиђе ове хендикепе.

4. Ивица Дачић – иако је у 2014. изгубио премијерско место (што би га у нормалним околностима кандидовало за категорију „губитника“),  успео да се одржи на власти, сачува солидан рејтинг усред напредњачког цунамија и позиционира као, потенцијална, каква-таква („системска“, тј. „мејн стрим“) алтернатива Вучићу.

Но то му је, уједно, и извор највеће опасности у времену које је пред нама. Вучић, који опсесивно уништава не само сваку актуелну, већ и сваку потенцијалну конкуренцију, уколико се осети несигурним подсећиће му ресурсе, или га сасвим уклонити (Иако му је овакав Дачић, и на оваквом месту, заправо, најјефтинији и најбезопаснији). Дачић је у текућој години додатно учврстио своју позицију у странци и успоставио систем личне власти какав није имао чак ни Слободан Милошевић у својим најбољим данима. Додуше, то  може бити и мач са две оштрице, мада, барем док је на власти, не мора да страхује за страначку фотељу.

5. Расим Љајић – последњи „досовски политичар“ који је још увек на власти! И даље, као и ранијих година, „успешно плива у свим струјама и вртлозима власти на бурном океану српске политике“; то што је „још увек ту“, после 14 година политичких турбуленција које су потопиле „гиганте“ попут Милошевића, Ђинђића, Коштуницу, Тадића, Динкића..., јесте само по себи невероватан успех – „чудо звано вечни Расим“ .

Политички губитник године

1-2. Војислав Коштуница и Борис Тадић – обојица су у 2014. години урадила исту невероватну и неопростиву ствар – пљунули су на сопствене странке, којима су били лидери и политички симболи. (С тим што је Коштуничин гест можда чак и неопростивији, с обзиром да Тадић има какво-такво оправдање у смислу да је странка, сменивши га, најпре одбацила њега.) Тиме су погубно оштетили како странку, тако и себе – не само политички, већ и људски, па на неки начин чак и пред историјом.

Обојица су своју странку оставили, или чак поцепали, кад јој је било најтеже – Тадић уочи избора, Коштуница након губљења парламентарног статуса. Обојица су тиме показали изузетан вишак лидерске сујете и политичког егоизма, а мањак мудрости и васпитања – које им је, иначе, било заштитни знак. Жалостан епилог за људе који су несумњиво били најзаслужнији за одређено „упристојење“ српске политичке сцене.

Међусобни анимозитет и сујете ова два „принца“ српске грађанске политичке сцене на крају су скупо коштали и њих лично и њихове странке – и умногоме асвалтирали пут до тријумфа Вучићу и напредњацима.

3. Никола Селаковић – главни кривац за вишемесечни штрајк адвоката, који је паралисао целокупно српско правосуђе. У нормалној демократској земљи, после овога, био би не само био најурен из владе, већ и трајно из политике. У Србији, међутим, такав резултат га само додатно препоручује за (нај)виша места у пирамиди Вучићеве свевласти.

4. Чедомир Јовановић и Млађан Динкић – испали из парламента, па делимично и из политике; ипак, њихова мала бизнис царства која су себи направили у залеђу, дају им сигурност и наду да ће се силазна путања њихове каријере зауставити само на политичком губитништву.

5. Томислав Николић – захваљујући политичкој офанзиви у последњим недељама 2014.  „пао“ са другог на пето место политичких губитника, али и даље важи оно што смо за њега прошле године написали: „сем стрпљења и безбедне фотеље (мада то нису безначајни адути), нема већих потенцијала да у 2014. може парирати Вучићу и зауставити ерозију властите моћи“.

Ипак, дословно у последњим седмицама протекле године Николић је показао да није, или да не би морао бити баш толики губитник за каквог су га прогласили. У пар интервјуа потегао питање сопственог медијског третмана, припретио мало Вучићу и ЕУ, присетио се чак и Косова – с тим да остаје отворено питање да ли има снаге и амбиције за ишта више од пуког и релативног поправљања свог личног статуса.

Дневне новине (политичка рубрика)

- Политика (Љиљана Смајловић)

- Данас (Зоран Пановић)

- Вечерње новости (Ратко Дмитровић)

Политички недељници:

-  Време (Драгољуб Жарковић)

-  Сведок (Владан Динић)

-  Печат (Милорад Вучелић)

 

 

 

Колумнисти:

- Мирјана Бобић Мојсиловић (Вечерње новости)

- Цвијетин Миливојевић (Данас, Наше новине)

- Михаило Меденица (Недељник, «Два у један»)

- Драгољуб Петровић (Данас, Недељник, «Два у један»)

- Мирослав Лазански (Политика)

- Драгољуб Жарковић (Време, Блиц)

Политичка ТВ емисија:

1. „Утисак недеље“ – Оља Бећковић (ПГ Мрежа, ТВ Б92)

2. «Један на један» - Даница Вученић (РТВ)

3. „ Питања и одговори“ – Оливера Милетовић (Палма плус)

4. «Ћирилица» – Миломир Марић (ТВ Хепи)„

5. „Став Србије“ – Драган Бујошевић (ТВ Прва)

Најбоља политичка радио-емисија:

1. .Седмица – Зоран Продановић и Ана Томашевић  (Радио Београд 1)

2. Агора – Снежана Бићанин (Радио Београд 2)

3. Речено-прећутано – група аутора (Радио Београд 2)

Карикатуристи:

- Марко Сомборац (Блиц)

- Душан Петричић (Политика)

- Душан Рељић (Сведок)

Медијско-политички треш године:

1. Вучићево спашавање завејаних  из сметова у Фекетићу

2. Покушај да се протест адвоката угуши тиме што ће у режимским медијима његови учесници бити проглашени за део «тајкунске завере» против владе и премијера.

3. Скидање Утиска недеље са програма Б92 и образложење са којим је то учињено

4. Таблоидна осовина Пинк-Информер за уништавање и компромитацију противника Александра Вучића

5. Петар Луковић и Е-новине због континуираног и вулгарног ангажмана на истом задатку 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер