Сада када су Срби преузели од хрватске браће „неучинковити“ идеолошки концепт, Срби су само они православне вере или чак само верници, добро теолошки потковани, „српске крви“. Али сада Хрват може да буде и православац влашког „етничког“ подријетла, као што је по неким хрватским теоретичарима Тесла.

На почетку политичких дискусија које се дотичу цркава и верских заједница треба поменути да се Православна црква Христова скоро већ две хиљаде година у својој свештеној мисији руководи на основу Светога писма и Светога предања.

Ови преговори су јединствена прилика да се неправда исправи. Друге прилике неће бити, а неправда ће се исправити само ако се не посматра као техничко, већ као суштинско питање, колико српско, толико и европско.

И данас се из авиона види да је Аушвиц био логор смрти и геноцида. Гледајући и са земље и из ваздуха логор Јасеновац не асоцира на место злочина. Најстрашнији докази систематског злочина држе се у депоу музеја, а врте се усташки филмови, за које се, истина, каже да су пропаганда.

Што се тиче опозиције, мислила сам да ме мало шта може изненадити, али ниво примитивизма који су показали је најстрашније што сам могла да замислим. Срамота је уопште понављати та скандирања која смо чули.

Докле ће залагање за очување и аутентично пре-устројство српских држава у којима већ живе готово сви Срби бити јерес? Насупрот томе, руга нам се „више од аутономије, мање од независности“ југословенска утвара у којој би, под влашћу и према кључевима осталих братских народа и народности, живели сви Срби.

У закључку аутор оптужује за погрешно изношење чињеница о боравку патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића, политичку емиграцију, самог патријарха и епископа Николаја, српске световне историчаре и комунистички режим у Југославији.

Сачувани фрагменти фресака у храму Светих Арханђела сведоче о монументалности, снази и лепоти живописа. Фреске овог манастира представљале су несумњиво капитална дела српске средњовековне уметности и са жаљењем се мора рећи да она нису могла да одоле ,,зубу времена".

Цела та заврзлама, заправо, највише говори о томе ко је на европској “левици” и “десници” заинтересован више за бошњачке, а ко за хрватске политичке циљеве, а реторичко упирање ка што бржој “трансформацији” дејтонске БиХ у “европску” представља само једно (не)згодно помагало.