Аутономију треба ослободити политичког капиталисања и манипулације. Војвођанству треба прићи као унутрашњем потенцијалу Србије који у комбинацији српског идентитета и вековног средње-европског искуства може користити развоју Србије.

Овакав приступ бошњачких политичара би се могао сматрати сасвим легитимним само да није „мале“ ситнице: таквим селективним приступом руши се ранији српско-бошњачко-хрватски политички договор о решавању питања целокупне имовине у пакету.

Уједињени у разједињавању српске територије, почев од коалиције на власти до председника Србије, играју руски рулет на српски начин, у коме је смрт Србије загарантована, јер ће пиштољ бити напуњен са свих седам метака. Неће бити ниједног празног места, ни ћорка, нити шансе да Србија преживи.

Како се год окончала ова (не)очекивана битка, суштинско је питање како даље у Сарајеву, посебно након октобра наредне године, када ће, по свим прогнозама, многи пожелети да се поново позабаве дејтонским статусом РС.

Нико не истражује какве су праве, засад скривене намере САД у односу на српске просторе, а оне лако могу бити везане баш за енергетске токове. Рецимо, да се преузимањем целог Косова и утапањем Републике Српске у унитарну муслиманску Босну отвори пут исламским земљама.

Република Српска није спремна да војну имовину на територији ентитета препише на "државни ниво", а НАТО је то прогласио за услов атлантских интеграција БиХ. 

Србија је обогаљена, привременим губитком Космета, а на путу је и осамостаљење Војводине. То само говори да нови господари света изгледа сматрају да Срби једино заслужују такозвану предкумановску Србију. Србију без Косова и Метохије, Војводине и Рашке.

Да не би остао недоречен Комшић је хладно позвао босанскохерцеговачку рају на оружје у случају да се Република Српска покуша отцјепити. Супротно свом агностичком увјерењу  да не зна ништа о неком нерјешивом проблему, Комшо је нашао спасоносну формулу.

Ово је прича о глумцима који играју представе пред малобројном публиком у енклавама. И прича о онима који се не баве политиком, али су у стању да, како рече Тодоровић, иду од села до села, да играју представе за по неколико људи.

Уколико сматра да би тронационалне Оружане снаге БиХ у хипотетичкој "ванредној ситуацији" без поговора биле у функцији његових умоболних замисли, довољно је да се присети судбине ЈНА, да сазна шта би се десило са лакрдијом од "војске" на коју можда рачуна у будућности.