Једнаки третман за жртве масакра уколико они нису Европљани (па и да су муслимани), за сада личи на немогући сан. Нема свечаних резолуција у знак поштовања и сећања на хиљаде авганистанских ратних заробљеника који су били помлаћени као животиње.

ЕУ сада има јаснију економску и реалполитичку алтернативу на спољнополитичком плану. То је Русија на првом месту. Русија која постаје озбиљан гарант безбедности и регионалног мира на овом простору. И једини гарант очувања Косова и Метохије у Србији на светској спољнополитичкој ветрометини.

Образложење које су понудили сарајевски истражиоци да “нису довољно технички опремљени” одавно не пролази ни у Хашком суду, па би се онда слободно могло закључити да сарајевски “мали Хаг” није добацио до свог холандског узора ни у делу (пред)истражних радњи, а о суђењима да се и не говори.

Судија Флиге (као Немац) опомиње да злоупотреба геноцида, као правне категорије, води омаловажавању холокауста који је током Другог светског рата доживео јеврејски народ и који служи као референтна тачка за свако одговорно расуђивање о томе, шта јесте, а шта није, геноцид.

Нико никада ни Бошњаке ни Србе ни Хрвате није питао ни да ли желе да живе у заједничкој држави, а камоли да ли хоће у ЕУ. Истина, то претходно и кључно изјашњавање и у другим случајевима се тактички остављало за крај европског пута, па Иво Јосиповић и Зоран Милановић испод жита смањују законски неопходну референдумску већину. 

Резолуција о Сребреници, коју је 15. јануара 2009. године усвојио парламент Европске уније, садржи низ недостатака који је чине неприхватљивим и Народна скупштина Србије не би смела да усвоји никакав текст састављен по таквом обрасцу.

Каже се, такође, да би „већа самосталност РС и ХБ водила у одвајање и завршила у великој Србији и великој Хрватској“. Међутим, нити је такав исход неминован нити је сам по себи споран. Новија истраживања показују да све већи проценат Срба жели баш самосталну РС.

Постоји ли игде у свету захтев за одвајање од државе сопственог народа – или су на тлу Србије дозвољени сви експерименти? Сваки политички провизоријум, следећи ову посувраћену логику, проглашава се важнијим од државе. У истој тој Европи поредак је обрнут.

Дан Репубике Српске (7.1) у Бањалуци се слави као највећи званични празник, а за сарајевске медије представља посебну инспирацију за „пљување и псовање на сва уста“. С обзиром на то да су црно на бијело признали РС и да се боре за реинтеграцију БиХ, било би за очекивати да ће послати бар куртоазне честитке.

Ко каже да је „наш“ образовни систем неефикасан кад и даље већина сматра, чињеницама упркос, да су Срби „етничка“ нација. Последња, јер су чак и савремени Немци напустили тај концепт. Време је да свој национални идентитет уподобимо сопственој (пре)богатој традицији.