Србофобија је само рукавац русофобије у западним друштвима и без ње не би постојала. Србофобија је цветала у условима сукоба интереса западних држава са Русијом на Балкану. На Србе се подиже глас због страха да су они главни коњоводац руских козака на топле воде Медитерана.

Mуслимани Србије, нарочито муслимани који више нису то по националном изјашњењу, већ су постали Бошњаци, одавно се веома политички разилазе. Деведесетих година већи део исламске заједнице је био у опозицији београдском муфтији Јусуфспахићу.

Властима у Београду је после овакве резолуције, коју је лондонски Гардијан назвао примером „конструктивне двосмислености“, и неповољне одлуке МСП остављено колико-толико маневарског простора пошто је одлучено да дијалога ипак буде.

Како то да се војска Краљевине Југославије третира данас у Србији службено на два начина: потрага за гробом генерала Драже Михаиловића праћена невиђеном медијском пажњом, али и потпуни мук и игнорисање припадника Краљевске војске који су погинули у априлском рату 1941. године?

Врло је упадљиво инсистирање на рушилачком и деструктивном карактеру бунта, насилном рушењу институција система, с циљем да се апелује на патриотске емоције бошњачког народа. Лагумџија је подсјетио да зграда Предсједништва БиХ није горјела ни за вријеме „агресије“.

Американце, који држе заставу своје земље у сопственом дворишту, никоме и не пада на памет да назове националистима. Французи који се диче својом развијеном културом нису проказани као погубни и деструктивни националисти.

Магистар Џомић ми је, наиме, уз остало, замерио и то што нисам одговорио на све његове критичке примедбе и примедбе других аутора из редова СПЦ. Прво што ми је у вези са том примедбом упало у очи јесте оно: «наше критике» и изостанак полемисања «са нама».

Тела су се појављивала у језерима. Нисмо имали подршку од стране НАТО, јер су они били савезници са ОВК. УНМИК нам није давао документацију коју смо тражили.

До које је мере фалсификовање повеснице ишло у овој земљи феномена приказаћемо документовано на једном конкретном примеру: паљењу варошице Страгара августа 1943. г.

Основни циљ и даље остаје скидање са власти председника Милорада Додика и пресецање независне политике коју он води у Републици Српској, да би се у Бања Луци на његово место поставио  колаборационистички тим који ће омогућити утапање аутономног српског ентитета у централизовану босанску државу.