Оно што одмах боде очи након летимичног погледа на ова немачка документа јесте неоспорна чињеница да ниједан од њих није потписан нити од једног јединог равногорског официра који је наводно „углавио“ билатерални уговор са немачким окупатором.

Највећа грешка је очекивање да се немири прелију у Републику Српску, односно да социјално-класно јединство надвлада етничко-ентитетску подијељеност. Сличних покушаја било је и раније.

Историјска иронија је у томе да после неколико деценија колективног кажњавања свих Срба, ускраћивања статуса равноправних Европљана већини становника западног Балкана, чланство у том привилегованом клубу неће у XXI веку имати такав значај као у другој половини XX века.

У закључку аутор оптужује за погрешно изношење чињеница о боравку патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића, политичку емиграцију, самог патријарха и епископа Николаја, српске световне историчаре и комунистички режим у Југославији.

Сачувани фрагменти фресака у храму Светих Арханђела сведоче о монументалности, снази и лепоти живописа. Фреске овог манастира представљале су несумњиво капитална дела српске средњовековне уметности и са жаљењем се мора рећи да она нису могла да одоле ,,зубу времена".

Милан Недић није споменик већ постамент срушеног споменика, симбол завршетка једне епохе у беспомоћном нереду и доказ како заблуде могу од нације да начине мртву позорницу, а не живе актере на позорници.

Па шта су онда хтјели оном „честитком“ илустрованом лешевима? Да увриједе Србе? Да продубе бошњачку мржњу? Да онемогуће нормализацију ентитетских и националних односа у БиХ? Понајприје би се рекло да је бошњачка политика напросто изгубила компас и да њени протагонисти не знају шта хоће.

Европска унија као опредељење, стога, не сме бити још једна шанса за пут у самонегацију, већ шанса за афирмацију сопствене културе и националног идентитета. Можда ћемо тада израз Србин користити често и са поносом, а не са осећањем кривице и понижености.

У читавој досадашњој јавној полемици пада у очи чињеница да нико није помињао рецензенте који су оценили вредност овог Илићевог рада и препоручили га за објављивање.

Највећи проблем, међутим, не представљају државе на чије делове свеалбански сан претендује, већ сам тај сан, односно оно место где се сан највише запатио. То је, наравно, Косово.