Душанова царска лавра

На реци Бистрици, у непосредној близини Призрена, уз сам пут који од овог града води у Сиринићку жупу и живописне пределе на северном ободу Шар планине, налазе се рушевине манастира Светих Арханђела, задужбине знаменитог цара Душана, у којем је он после смрти и сахрањен.

Био је то, кажу, један од највећих и најлепших споменика средњег века, подигнут између 1348. и 1352. године. Манастирски комплекс чинили су велика црква Светих Арханђела, мања црква Светог Николе, конаци, библиотека, болница и велики манастирски зид, којим је све то било опасано.

На Призренској Бистрици, непосредно уз манастир, налази се и данас чувени Душанов мост, који је повезивао царев манастир са његовим дворцем у оближњем Рибнику и царевом палатом у Призрену.

О градњи и каснијем историјату Светих Арханђела постоји доста података у стручној литератури. Тако наши угледни историчари подсећају да је цар Душан у време изградње овог манастирског комплекса издао повељу којом се у посед манастира одређују 93 села, као и рудник гвожђа у Топлици. Реч је о Арханђеловској повељи, издатој између 1348–1353. године, чији је једини сачувани препис нађен 1860. године у некадашњој црквици Светог Николе у селу Кориши код Призрена. Овом повељом се за првог игумана Светих Арханђела именује Јаков Церски, каснији митрополит и познати средњовековни српски писац, чији је лик сачуван на једном пергаментном јеванђељу из 1354. године.

Тешки дани за манастир и његове монахе настали су после пада Призрена под турску власт, 1455. године. Манастир је тада доста страдао, да би у времену које је следило стално био на удару турских власти, које су подстицале његово разграђивање. Крајем 16. века, како показују стари записи, Свети Арханђели су потпуно запустели. Само неколико деценија касније од материјала са овог порушеног споменика призренски Синан-паша подигао је себи у Призрену велику џамију, која и данас доминира панорамом града. Штавише, на архитектонском лицу ове исламске богомоље, коју је Синан-паша подигао 1615. године, и сада су видљиви делови декоративне пластике, посебно капитела, са Светих Арханђела који су узидани у џамију.

Главна црква манастирског комплекса имала је основу уписаног крста са три олтарске апсиде: средња је шира и споља прстенаста, док су бочне мање и тростране. Основа је решена на византијски начин - уписани крст на правоугаонику. Велико кубе ослања се на четири лука која су држала четири стуба. На цркви су вероватно постојала и четири мања кубета.

Фасада је била обложена белим и црвеним мермером и са два кордонска венца подељена у три зоне. Под у припрати био је од црвених и плавих плоча, а у осталим црквеним просторима под су чинили мозаици, у које су укомпоновани геометријски орнаменти, лавови, птице, рибе и фантастичне животиње. Овај мозаик је најлепше ликовно остварење те врсте у српској уметности у времену када су настали Свети Арханђели. Иконостас ове цркве био је од камена.

Црква Светог Николе нешто је мањи сакрални објекат на овом комплексу, а изграђена је у исто време када и велика црква. Грађена је у облику уписаног крста са кубетом које се на источној страни ослањало на два стуба, док је на западној било наслоњено на зид. Олтарска апсида била је споља тространа. Припрата са кубетом дозидана је у 16. веку. Храм Светог Николе грађен је од камена, а доњи део његових зидова био је обложен мермером.

Обе цркве у манастиру Светих Арханђела, кажу истраживачи, биле су украшене богатом декоративном пластиком. До сада је нађено око 1700 разних декоративних фрагмената (анђели и светитељи, људске главе, зооморфни и биљни мотиви) који су пленили лепотом ова два царска храма.

Сачувани фрагменти фресака у храму Светих Арханђела сведоче о монументалности, снази и лепоти живописа. Фреске овог манастира представљале су несумњиво капитална дела српске средњовековне уметности и са жаљењем се мора рећи да она нису могла да одоле ,,зубу времена".

Душанова царска лавра, како видимо, била је на удару вандала већ од друге половине 15. века, када су ови крајеви пали под турску власт. А од средине наредног века манастир је практично у рушевинама.

Први озбиљнији покушаји да се заштите и конзервирају преостали делови Светих Арханђела код Призрена учињени су 1927. године, а нешто обимнији радови обављени су у периоду од 1960. до 1967. године.

Откопавањем објеката у саставу манастира и свеобухватним проучавањем нађеног материјала отклоњене су многе непознанице, а истовремено заштићено од даљег пропадања све оно што на аутентичан начин говори о Светим Арханђелима, њиховом оснивачу и утемељитељу, врсним мајсторима архитектуре и сликарства из времена Душановог царства.

Након релативно дугог периода истраживања и систематског проучавања ових сакралних објеката, као и локалитети на коме су они настали средином 14. века, Српска православна црква предузима у последњих неколико година напоре за обнову Душанове задужбине. Владика призренски Артемије и овећа група духовника из косовскометохијских светилишта били су одлучни у намери да у Светим Арханђелима поново окупе монахе и успоставе духовни живот какав је овде постојао још пре 650 година.

Обновом манастирског конака, доласком монаха и поновним богослужењима, Свети Арханђели су почели свој нови живот.

А сам манастир подигнут је у кањону Призренске Бистрице. Ту, у кањону, високо изнад реке, на окомитој стени, релативно су добро очуване куле средњовековног града Вишеграда, који се састојао из два дела: Горњег и Доњег града.

У доњем делу, уз реку Бистрицу, били су Свети Арханђели, на врху стена заштитне куле, а све скупа опасано је масивним каменим зидовима. Објекте у доњем делу, у саставу Светих Арханђела, као и камени мост на Бистрици, уз сам манастир, подигао је цар Душан у периоду 1348–1352. године, док је Горњи град (Вишеград) постојао и нешто раније као мања византијска тврђава. Са Доњим градом, манастирским комплексом и реком Бистрицом Вишеград је био спојен масивним каменим зидовима који су се спуштали низ камените гребене.

Па иако је све то данас у рушевинама, остаци некадашњих објеката подсећају путника и намерника да Свети Арханђели аутентично, уверљивије и снажније него било који уџбеник, говоре о једном бурном и трагичном времену кроз које су пролазили људи у овом крају некадашњег Душановог царства.