Đinđić se u pogledu podele uglavnom oslanjao na predloge Dobrice Ćosića, koji tvrdi da se Đinđić sa njim, oko toga, u potpunosti slagao. Đinđić ga je obaveštavao i o pismima koja je poslao međunarodnim zvaničnicima apelujući da se pristupi pravičnom rešavanju pitanja Kosova.

ICMP se finansira od stranih donacija, a Odobašić tvrdi da se kroz proces DNK analize “opere izuzetno velika količina novca svake godine”. Strane donacije završavaju u džepovima zaposlenih u ICMP. Oni nemaju interesa da predaju laboratorije za DNK domaćim stručnjacima.

I laicima je sada jasno u kakvim uslovima se pristupilo pregovorima. Izdiktirano je šta ne sme biti predmet razgovora, dakle sve ono što bi moglo na bilo koji način da zadire u nezavisnost, suverenitet i teritorijalnu celovitost tzv. države Kosova.

Rezultati ekshumacija masovnih grobnica su jedini corpus delicti srebreničkog zločina i oni zato moraju biti referentna tačka za svaki činjenički utemeljeni razgovor. Apsolutno sve je diskutabilno i može biti predmet revizije osim – Srebrenice.

Protiv te odluke Vlade RS, u Sarajevu su ustali svi vodeći bošnjački političari, tražeći da OHR odmah poništi tu odluku, te iznoseći niz neosnovanih optužbi na račun vlasti u Banjaluci: od „aparthejda“, preko „diskriminacije bošnjačkih povratnika“ do „kršenja Dejtonskog sporazuma“!?

Ni sam Staljin nije bio svestan da u stvari Tito hoće da iskoristi Nemce radi ostvarivanja svojih političkih ciljeva mimo zvanične politike Moskve. Koreni razlaza na relaciji Tito–Staljin ne vode od početka Tršćanske krize.

Nije baš uobičajeno da se u, takoreći, zvaničnim srpskim državnim novinama napada poglavar srpske pravoslavne crkve. A kada se to dogodi baš na Božić, odnosno Badnje veče, onda je reč o pravom i besprimernom skandalu, kakav se nije dešavao čak ni u vreme okupacije.

U politici ništa ne treba da bude tabu, pa ni ideja o podeli Kosova, ali je pitanje je na koji bi se način ona danas odrazila na Srbiju. Prema mnogim mišljenjima, imala bi katastrofalne posledice, ne samo po Srbe južno od Ibra.

Zamislili smo se nad mogućim posledicama revnosnog rada srpskog političkog sudstva. Svojim odlukama,  ono očigledno promoviše određenu političku klimu, šalje javnosti određene političke poruke, koje putem medija utiču na širenje revanšizma i stvaranja haosa.

Ni danas se sa sigurnošću ne bi moglo reći da bi srpski političari lako odbacili ponudu za formiranje jednog-dva ministarstva na nivou BiH zarad „približavanja EU“, a kao konkretan „mamac“ mogao bi, recimo, da posluži novac iz pretpristupnih fondova EU.