Neko proturi vest da je čuo da će im Beograd ukiniti plate ako ne uklone barikade. Glasina koja udara tamo gde najviše boli. Neko se među njima zapita: da nije to izgovor za gašenje srpskih institucija?

Potrebna nam je srpska skupština koja će svetskoj javnosti da istakne – i stalno da ističe – da se brojke „stalno menjaju“ upravo zato što ništa definitivno nije utvrđeno u vezi sa Srebrenicom.

Dugo mi je trebalo da odgonetnem jednu tajnu. Kako je moguće da smo Bosića, Tadića, Ivanića pozivali na otvaranje Andrićevog spomenika u Andrićgradu, oni se nisu pojavili. Kada je donošen spomenik Njegošev i svečano obilježena 200- godišnjica njegovog rođenja i tada su bili pozvani i nisu se pojavili.

Rusija je osim realnih terorističkih akata morala da se suočava i sa talasom pretnji koje su predstavljale lažne dojave o bombama, tako da uvek postoji mogućnost da uslede i pravi napadi. 

Ni "druga" Srbija nije oduvijek bila lišena religijskih zanosa; u stilu Sent-Egziperija bi se moglo reći da su "svi drugosrbijanci nekada bili nacionalisti i vjernici, samo ih se mali broj danas toga sjeća". Biće da su ova "rana interesovanja" bila plod čistog političkog pragmatizma.

Barikade su samo sredstvo, verovatno poslednje, a možda i očajničko, kako bi se sa „severnih administrativnih prelaza“, uklonilo osoblje tzv. kosovske države. To se u našim medijima uporno zaobilazi.

Da su ustaše, umjesto da su Srbe i Jevreje neselektivno ubijali, odvajali žene, djecu i star(i)ce i slali ih kućama, onda bi to, kao i u Srebrenici bio "genocid". Ovako, to je tek zločin, a i jedva da je zločin, pošto se radi o "srbočetnicima" i "čifutima".

Prvi poraz već se desio i poraženi je izbačen iz trke, a to je Tačijeva vlada, koja je pokazala slabost i impotentnost da integriše ostatak srpske zajednice severno od Ibra, iako je u predizbornoj kampanji obećavala povratak prognanih.

Uveren sam da je osnovni razlog protivljenja učlanjenju Turske u EU to što je reč o velikoj i mnogoljudnoj muslimanskoj državi, kulturno različitoj od Evrope. Neoosmanizam jeste konstanta turske spoljne politike, a mi smo ipak posthrišćansko i sekularno društvo.

Povratnici u Osojanu bukvalno su mesecima  živeli u kavezu. Dobijanje dozvole za njihov obilazak bilo je pravo umeće, a toliko godina posle oni kažu da se i dalje osećaju kao ekperiment. Njihov povratak, nažalost, nije doneo bolji i mirniji život Srbima u Metohiji.