Неко протури вест да је чуо да ће им Београд укинити плате ако не уклоне барикаде. Гласина која удара тамо где највише боли. Неко се међу њима запита: да није то изговор за гашење српских институција?

Потребна нам је српска скупштина која ће светској јавности да истакне – и стално да истиче – да се бројке „стално мењају“ управо зато што ништа дефинитивно није утврђено у вези са Сребреницом.

Дуго ми је требало да одгонетнем једну тајну. Како је могуће да смо Босића, Тадића, Иванића позивали на отварање Андрићевог споменика у Андрићграду, они се нису појавили. Када је доношен споменик Његошев и свечано обиљежена 200- годишњица његовог рођења и тада су били позвани и нису се појавили.

Русија је осим реалних терористичких аката морала да се суочава и са таласом претњи које су представљале лажне дојаве о бомбама, тако да увек постоји могућност да уследе и прави напади. 

Ни "друга" Србија није одувијек била лишена религијских заноса; у стилу Сент-Егзиперија би се могло рећи да су "сви другосрбијанци некада били националисти и вјерници, само их се мали број данас тога сјећа". Биће да су ова "рана интересовања" била плод чистог политичког прагматизма.

Барикаде су само средство, вероватно последње, а можда и очајничко, како би се са „северних административних прелаза“, уклонило особље тзв. косовске државе. То се у нашим медијима упорно заобилази.

Да су усташе, умјесто да су Србе и Јевреје неселективно убијали, одвајали жене, дјецу и стар(и)це и слали их кућама, онда би то, као и у Сребреници био "геноцид". Овако, то је тек злочин, а и једва да је злочин, пошто се ради о "србочетницима" и "чифутима".

Први пораз већ се десио и поражени је избачен из трке, а то је Тачијева влада, која је показала слабост и импотентност да интегрише остатак српске заједнице северно од Ибра, иако је у предизборној кампањи обећавала повратак прогнаних.

Уверен сам да је основни разлог противљења учлањењу Турске у ЕУ то што је реч о великој и многољудној муслиманској држави, културно различитој од Европе. Неоосманизам јесте константа турске спољне политике, а ми смо ипак постхришћанско и секуларно друштво.

Повратници у Осојану буквално су месецима  живели у кавезу. Добијање дозволе за њихов обилазак било је право умеће, а толико година после они кажу да се и даље осећају као екперимент. Њихов повратак, нажалост, није донео бољи и мирнији живот Србима у Метохији.