Велика Британија имала је знатног удела у припремању јужнословенске државе проглашене 1. децембра 1918. године. У тој држави више су обраћали пажњу на Хрвате и Загреб него на Србе и Београд. То је кулминирало августа 1939. притиском на кнеза Павла Карађорђевића да створи Бановину Хрватску.

Тада и сада као главни кандидати најчешће су спомињани митрополит црногорско-приморски Амфилохије, епископи бачки Иринеј, жички Хризостом, нишки Иринеј, захумско-херцеговачки Григорије, бањалучки Јефрем, браничевски Игњатије…

„Косово“ није независно (у правом смислу) како де јуре, тако ни де факто. Може се слободно рећи да је то „Косово“ (као и косовски Албанци) имало више аутономије и права у оквиру СФРЈ и СРЈ, него сада када је наводно „независно“.

НДХ се није дала омести у свом зацртаном плану истребљења православаца: брзо отвара друге логоре, Јасеновац пре свега – девети круг пакла за Србе, где је такође свирепо уморено на хиљаде Јевреја, Рома и знатан број Хрвата антифашиста.

Кључ свих поменутих „случајева“ јесте изборна база, која је у национално дубоко  подијељеним друштвима као што је БиХ напросто национално структурисана. Увођење конститутивности сва три народа у цијелој БиХ, под својевременим притисцима из Сарајева и Брисела, имало би смисла само под условом да су и релативно равномјерно дистрибуирани на цијелој територији земље.

У окупираној и рашчереченој Југославији КПЈ је остала једина политичка партија која није ступила у службу или била покорна окупатору. КПЈ није признала подјелу и окупацију. Циљ НОП био је ослобођење од окупатора и његових квислинга и колаборациониста.

Ако "странци" и даље буду истрајавали на старој парадигми, што им преостаје? Миљеници на политичкој и страначкој сцени су им на демократским изборима углавном поражени, пројекти пропали. Но, ако не може кроз институције, може изванинституционално, дакле путем рушења немиљеничке власти кроз просвједе.

Као што рече песник за Бога да би више волео да Бога нема, па да дође, него да га има, а да не долази – у овој прилици могло би се рећи да је боље да Срба и српских земаља има, па да их не признају, него да их нема. а да су признати.

Али, папа Бенедикт по сваку цену хоће да обнови римску империју. Не даје никакаве концесије англиканској заједници, већ хоће да заувек одржи средњевековни римски централистички систем. Чак иако то онемогући јединство хришћанских Цркава у фундаменталним питањима.

Имајући у виду да је Александар II  другобрачан, остаје отворено питање да ли га то аутоматски искључује од престолонаследства. Исто тако остаје отворено и питање да ли га друга женидба искључује из престолонаследства.