СПЦ не морамо поштовати, можемо је осуђивати, чак и ниподаштавати, докле у томе задржавамо меру укуса и достојанства. Али када Цркву прогласимо за веће зло од наркоманије, ми имамо заиста крупан проблем. А управо то чине све оне новине и ТВ станице које не улазе у расправу колико је дрога присутна у школама.

Крик народног незадовољства не треба да буде упућен Београду јер одатле рука спаса не може да дође, већ према Њујорку и Бриселу који су пре свега одговорни како за безбедност, тако и за међунационалне односе на Косову.

Наводи тужилаштва о 8.000 жртава прошли су без озбиљног оспоравања. Форензички материјал није био испитан темељно као што би то вероватно било случај да су обим и правна квалификација злочина били третирани као централно питање на суђењу.

Пошто су се српске политичке структуре правиле да Косово није предочено као услов, сада се праве да тако нешто не чују, оцењујући такве захтеве као "неприхватљиве". То је као када је детету "неприхватљиво" да мора да уради како му родитељи кажу.

Изгледа да је извеснија Декларација о Сребреници којом би се Србија сама оптужила за агресију на БиХ и Хрватску.

Вучићева проевропска, de facto проњемачка спољна политика, која “није против Русије”, као и Додикова проруска политика, која “нема ништа против европске будућности РС”, за сада добро функционишу, свака на својој страни Дрине.

Сасвим је логично да грађани који су искусили оба економска система тврде да им је било боље у социјалистичком. Њима је заиста било боље у том систему, јер је његов смисао био економска и социјална сигурност најширег слоја грађана, и тако је и било.

Реис-ул-улема Церић и његов домаћин, муфтија Зукорлић, као дискриминацију доживљавају управо настојање државе да се према свим својим грађанима муслиманске вјероисповести, а не само према онима који слиједе њих двојицу, односи с једнаким уважавањем.

Сад крећу нови услови. Хаг је превазиђен, следећа барикада је њемачки Бундестаг. Још кад се Роберт Купер појави као главни миротворац између Београда и Приштине све има да мирише на Холбрука. Компромис нема алтернативу!

Да ли стварна чињеничка позадина догађаја у Сребреници у јулу 1995. икоме даје за право да у име српске државе прихвата одговорност за један гнусни злочин? Не, јер пре свега дискутибилни су димензије и правна квалификација тог злочина.