С обзиром на географске карактеристике, Косовска Митровица је још од најраније прошлости сматрана косовском капијом на Ибру и Ситници. Природном капијом која је била својеврсни заштитни бедем од непријатеqских упада ка северним српским поседима у Рашкој.

Наводи тужилаштва о 8.000 жртава прошли су без озбиљног оспоравања. Форензички материјал није био испитан темељно као што би то вероватно било случај да су обим и правна квалификација злочина били третирани као централно питање на суђењу.

Вучићева проевропска, de facto проњемачка спољна политика, која “није против Русије”, као и Додикова проруска политика, која “нема ништа против европске будућности РС”, за сада добро функционишу, свака на својој страни Дрине.

Очигледно је да је радикална промена политичког система ургентна, али се она одлаже већ готово десет година, јер би њено спровођење довело до разбијања партијских монопола, успостављене владавине партитократије и формираних економско-политичких центара моћи.

По изгласавању закона о дискриминацији владика Раде први би пао под удар његових параграфа, а можда би, штавише, Пустињак цетињски завршио свој кратки живот као Пустињак хашки.

На централном делу Косова поља је монументални Споменик косовским јунацима. Нешто северније, али у непосредној близини, Муратово и Газиместан турбе, а непосредно уз реку Ситницу налази се велико рударско насеље Обилић.

У случају Сребренице, „ипак није онако како се тврди“. А „наше право да знамо“ је како је тачно било. И то је једино оно на шта председник Србије и Скупштина Србије у некој својој резолуцији имају право – и обавезу – да позову. На утврђивање праве истине о Сребреници.

Сваки српски политички субјект у РС ће инсистирати на два темељна принципа Дејтона: Паритет и консензус; неће дозволити прегласавање било ког конститутивног народа.

Доста је било систематског испирања мозга од стране власти и страних интересних група? Докле ћемо трпети орвеловске флоскуле које понижавају нашу интелигенцију? Докле ћемо гледати у блиставе ТВ емисије и  новине контролисаних медија који не постављају права питања, већ дају исте одговоре?

Када смо последњи пут чули глас цркве у пословима који нису баш државни. Рецимо, да кажу нешто о насиљу у школама и породици, корупцији и грамзивости, неку реч утехе за незапослене и болесне... Јок, слабо их то занима, за разлику од пастве коју то и те како занима.