понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Сарајевско гурање БиХ у НАТО

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
четвртак, 05. јун 2014.

Последњих дана из запећка приче о „евроатлантским интерграцијама БиХ“ поново је у први план извучен само други део те приче који се односи на убрзавање пута БиХ ка НАТО алијанси. Реч је о књижењу војне имовине као кључног услова за пријем БиХ у Акциони план за чланство у НАТО-у(МАП), тачније о уписивању 63 војне локације на министарство одбране БиХ.

Актуелни министар Зекеријах Осмић, функционер СДП-а БиХ, изјавио је да је већ направио план за књижење војне имовине, и то баш пред посету генералног секретара НАТО-а Андреаса Фог Расмусена Сарајеву пре петнаестак дана. Осмић је рекао да је чак почео да књижи део војне имовине[1], што је изазвало оштре реакције и представника Републике Српске у институцијама БиХ и највиших званичника Републике Српске, при чему је председник Милорад Додик запретио Осмићу тужбом уколико учини оно што је намерио[2].

Осмић се, изгледа, није тиме превише узбуђивао, али је нагло заћутао о својим намерама и плановима, што никако не значи да је његов наум пропао. Шта више, у том науму има подршку не само матичне партије, већ и лидера водеће бошњачке Странке демократске акције(СДА) Бакира Изетбеговића, као и ОХР-а.

„Због чињенице да је Уставни суд БиХ одлучио да је држава власник целокупне државне имовине, а и у складу са законом о одбрани и одлуком Председништва БиХ, нема никакве правне препреке да се 63 војне локације региструју на државу”, навели су из ОХР-а[3]. То је само техничка ствар и за Изетбеговића. „Могло би се то и ‘пребити преко колена’, дакле директно регистровати, будући да се ради о државној имовини. Министар одбране може дати налог Правобранилаштву да се то региструје. Нисмо још кренули том пречицом, јер желимо имати консензус који смо до сада имали када су у питању Оружане снаге БиХ и одбрана БиХ”, рекао је Изетбеговић[4].

Оваквом поруком, Изетбеговић се представља као бранилац принципа консензуса и малтене као неговатељ процеса политичког договора са представницима РС, иако је, заправо, реч о Изетбеговићевом покушају да избегне спровођење ранијег, кључног политичког договора српских, бошњачких и хрватских лидера који је постигнут пре нешто више од две године у Бањалуци 

Оваквом поруком, Изетбеговић се представља као бранилац принципа консензуса и малтене као неговатељ процеса политичког договора са представницима РС, иако је, заправо, реч о Изетбеговићевом покушају да избегне спровођење ранијег, кључног политичког договора српских, бошњачких и хрватских лидера који је постигнут пре нешто више од две године у Бањалуци. Према том „бањалучком споразуму”[5], не само да треба да буде прецизирано шта ће од војне имовине бити уписано на институције БиХ, а шта на ентитете, кантоне и општине, већ су се сви потписници обавезали и да, паралелно са тим послом, треба да буде обављена и поделе спорне државне/цивилне имовине. Како план поделе ове „цивилне” имовине касни - а то је један од услова за одлазак ОХР-а из БиХ - онда сарајевска журба за књижењем војне имовине оставља српским политичарима пуно простора за сумњу да бошњачки политички лидери намеравају да изиграју „бањалучки споразум”.

Притом, Срби сматрају и да регистрација војне имовине не може бити само технички посао, односно да се не може обавити без доношења одговарајућег закона[6], што подразумева политички договор о изгледу једног таквог закона. Већ из тога је видљиво да нова сарајевска политичка НАТО „офанзива” полази од оне старе „добре” премисе да се, је ли, не треба држати закона к’о пијан плота, у којој не важе ни ранији мукотрпно постигнути политички договори, а заобилазе се и приниципи политичког договарања који су утемељени у Уставу БиХ. Када се на то дода и стављање ОХР-а на страну бошњачких политичара у овој ствари, тумачењем регистрације војне имовине као чисто техничке ствари - а следом тога се може очекивати истоветан став ОХР-а и када је реч о државној/цивилној имовини - онда није тешко закључити какав и колики баласт ОХР и данас представља у ионако мукотрпном процесу изградње политичког дијалога Срба, Хрвата и Бошњака.

Бошњачким политичарима, предвођеним Изетбеговићем и Лагумџијом, важније од договора са српским политичарима је да за своје политичке циљеве имају макар и техничку подршку ОХР-а – ако већ ОХР више нема ту моћ да смењује демократски изабране политичке функционере - чак и онда када се формално обавежу да ће радити на испуњавању услова за укидање ОХР-а

Бошњачким политичарима, предвођеним Изетбеговићем и Лагумџијом, важније од договора са српским политичарима је да за своје политичке циљеве имају макар и техничку подршку ОХР-а – ако већ ОХР више нема ту моћ да смењује демократски изабране политичке функционере - чак и онда када се формално обавежу да ће радити на испуњавању услова за укидање ОХР-а. То је још јасније унутар политичког конктекста ширег од питања поделе имовине. Наиме, чим се процес приближавања БиХ Европској унији „закочи” због изостанка политичког договора Бошњака и Хрвата у Федерацији БиХ о спровођењу пресуде „Сејдић, Финци” и „механизму координације”, Изетбеговић заподене причу о учлањењу БиХ у НАТО алијансу, описујући као „неодговорне оне људе који заустављају пут БиХ у НАТО”[7]. “Сасвим сигурно ћемо ставити у функцију сву државну имовину, па и ову војну”, поручио је недавно Изетбеговић.

Другим речима, кад год Бошњаци и Хрвати у ФБиХ не могу да се договоре о испуњавању услова за приближавање БиХ ЕУ, Изетбеговић запрети једностраним књижењем имовине, а за „неодговорност” за приближавање НАТО-у оптужи српске политичаре у РС, иако ови прихватају МАП - чиме дају пристанак на даљи пут БиХ ка НАТО-у - али заузврат траже да део имовине буде укњижен на Српску. Тачније, међу српским политичарима данас нема толико „неодговорних” који би сами „заустављали” пут БиХ у НАТО, с обзиром да они не износе своје ставове ни за ни против учлањења БиХ у НАТО, наводећи једино да ће о томе одлучити грађани РС на референдуму, када, је ли, дође време за одржавање таквог референдума. Има, наравно, ретких српских функционера у институцијама БиХ, попут СНСД-ове заменице министра спољних послова Ане Тришић Бабић, која се не либи да јавно изложи свој став о свим „предностима” учлањења БиХ у НАТО[8]. Своју приврженост истој ствари јавно испољава и СДС-ов градоначелник Добоја Обрен Петровић, који је „сигуран да ће у Добоју имати више од 50 посто грађана за улазак у НАТО и ЕУ”[9].

Остали у СНСД-у и у супарничком СДС-у нису јавно износили своје ставове, па се не може претпоставити имају ли став сличан ставу својих страначких колега или неки другачији. Ипак, јасно је да, према недавним истраживањима јавног мњења, више од четири петине грађана РС није за учлањење БиХ у НАТО, а сматрати неодговорнима све те људе, у најмању руку, представља чист безобразлук.

Упркос томе, не би било необично да Изетбеговић млађи - након што је већ победио своје противнике унутар СДА и пошто се на следећим изборима учврсти као први у Бошњака - крене у потрагу за најкраћим путем ка чланству БиХ у НАТО алијанси, уз логистичку помоћ Анкаре и Вашингтона. Но, ако се томе и даље буду противиле четири петине грађана РС, тешко да ће на том путу далеко одмаћи. Наравно, уколико политички представници Српске услише глас народа који их буде изабрао, а Србија остане војно неутрална.


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер