Република Српска после епидемије „Ковида 19“ или на који начин ће Вучић своју помоћ наплатити Додику?

Како одмиче борба против епидемије „Ковида 19“ у Босни и Херцеговини(БиХ), сабира се економска штета и примиче време у коме „много тога више неће бити исто“, тако се поставља и питање шта све „више неће бити исто“ у БиХ. Чини се, пак, да ће остати мање-више исто политичко одстојање између српских, бошњачких и хрватских политичара у решавању предстојећих изазова на „евроатлантском путу“ БиХ, а мала епизода са допремањем руске помоћи Републици Српској(РС) само представља потврду те тезе. Иако скромна, та помоћ у виду једног одреда руских лекара и припадника АБХО службе, који су послати у РС да помогну пре свега у дезинфекцији јавних здавствених установа и лекарским саветима, засметала је бошњачких политичарима, пре свега из редова СДА, и то само због тога што није упућена на заједничку адресу у Сарајево, већ директно у Бањалуку. Није ту много помогло ни то што је руски амбасадор у БиХ рекао да та помоћ може бити на располагању и Федерацији БиХ(ФБиХ), али је одатле нису затражили. Из Сарајева на ту понуду до данас нису одговорили, па неколицина руских војника и даље врши дезинфекцију само у РС, селећи се од Бањалуке до Требиња. Но, није тајна да се скоро све што долази из Русије у БиХ сматра „малигним“ руским утицајем, па, следом тога, можда у ФБиХ без икаквог опипљивог разлога страхују да и та неколицина руских војника не донесе тај „малигни“ утицај у ФБиХ са својих пар камиона и прскалицама, аколи пређу у тај ентитет. 

Но, у Сарајеву се генерално – као и на Западу – већ одавно „малигни руски утицај“ у БиХ преувеличава, поготово када је реч о Додику, дочим се, рецимо, Вучићев утицај на Додика доживљава не само бенигним, већ и конструктивним, као приликом усвајања „Програма реформи БиХ“, а раније и приликом Вучићевог „пацификовања“ Додика у правцу одустајања од низа референдума које је овај најављивао, па затим од њих одустајао након усрдних Вучићевих „молби“. То је добрим делом последица и чињенице да, кад год власт у Београду овлада неким од виталних јавних добара РС, тиме додатно порасте и Вучићев утицај – а не утицај Путина или Москве - на политичке одлуке које доноси Додик. За разлику од Русије, Вучићева влада појачава економски утицај у РС у последњих неколико година, при чему су најочитији примери куповина обвезница РС путем „Поштанске штедионице“ и „Комерцијалне банке“, куповина већинског удела у посрнулим фабрикама наменске индустрије, као што су „Зрак“ у Теслићу и „Орао“ у Бијељини, те давање милионских послова бањалучком “Космосу”. Вреди подсетити и да је још у августу прошле године у Београду објављено да „Електропривреда Србије“(ЕПС) планира да купи део „Електропривреде РС“(ЕРС), а убрзо након те објаве ЕРС је ушла у процес реструктурисања који ће, заправо, довести до распарчавања тог холдинга, чиме ће, практично, бити омогућена продаја дела ЕРС-а, за шта је ЕПС заинтересован.

Најновије Вучићево обећање Додику да ће Србија откупити део обвезнице РС - и то само неколико дана након што је “Комерцијална банка” купила део обвезница на Бањалучкој берзи - за Додика је од велике помоћи у његовој намери да попуни фонд из кога намерава да санира штете у ионако крхкој привреди РС погођеној последицама епидемије “Ковида 19”. Тај фонд требало би да буде тежак, по Додиковој процени, између 420 и 500 милиона евра, а за сада је покривен са око 200 милиона евра, од чега је трећина од продатих државних обвезница РС(на 5 година са каматом од 3 одсто), док ће остале две трећине чинити новац који РС треба да добије од кредита ММФ-а, чији услови за сада нису познати. Иако за сада није познато колико ће још Србија откупити обвезница РС - а извесно да ће то бити доста мање од 100 милиона евра - и неколико пута мањи износ од тога помоћи ће Додику да мање задужи РС код других кредитора.

Не би било много тога необичног у тој причи да је не прате гротескне сцене исказивања јавног дивљења Вучића и Додика једног према другом, које некада подсећају на оно чувено „дивљење до имбецилности“ Радована Трећег, с тим да у узајамном дивљењу Додик и Вучић смењују улоге Радована и његовог јунака Џорџа онако како прилике налажу у конкретном случају: час се Додик диви Вучићевом „економском чуду“ у Србији, час се Вучић диви Додиковом “чуду” економског опстанка РС у БиХ. При чему, наравно, Вучић мање-више отворено себе патетично приказује као чудотворца  - а Додик аминује - без којег чудотворни опстанак РС у БиХ готово не би био могућ без њега, Вучића. У том уздизању Вучића као чудотворца свој допринос у последње време дали су и у низу локалних заједница у РС, првенствено у онима у којима влада Додиков СНСД са својим савезницима, али и у некима од оних где владају Додикови супарници из СДС-а и ПДП-а. Тако је Вучић проглашен за почасног грађанина Требиња(СНСД), Мркоњић града(СНСД), Козарске Дубице(СНСД) и Сокоца(СДС), а пре нешто више од пола године Вучићу је додељено и највише признање града Бијељина, у време када је дугогодишњи градоначелник био једна од кључних перјаница СДС-а(недавно је искључен из СДС-а због политичког споразума са Додиком, прим.а.) Све те локалне заједнице добиле су бесповратни новац из буџета Србије за локалне пројекте, као И многе друге, па се убудуће може очекивати да ће Вучић постати почасни грађанин и/или добити највиша локална признања у готово свим општинама и градовима у РС у које је стигла “његова” помоћ.

На сличну, ако не и много већу подршку са Додикове стране рачунаће Вучић када се приближи потписивању „Свеобухватног споразума о нормализацији односа Београда и Приштине“: Додикова подршка неће бити од мале помоћи Вучићу да амортизује ударе свих оних његових политичких противника који у том споразуму не буду видели нешто више од „издаје“ српских националних интереса

Заузврат, Вучић од Додика може очекивати политичку подршку не само на предстојећим изборима, што је од Додика добијао и на претходним. Но, за Вучића је кудикамо важнија Додикова подршка сопственом плану за решавање питања Косова и Метохије(КиМ). Истини за вољу, Додик је у тој Вучићевој причи и до сада подржавао готово сваку Вучићеву реч, али је и свака Додикова реч подршке за Вучића имала цену која се огледала не само у материјалној, већ неретко и у политичкој подршци власти у Београду властима у Бањалуци. Таква врста трговине одвијала се и одвијаће се и убудуће у оквиру постојећих специјалних и паралелних веза Србије и РС, а обухватала је и Вучићеву отворену подршку Додику да потпише „Програм реформи БиХ“ којим се продубљује сарадња БиХ са НАТО алијансом: Вучићева подршка у тој ствари омогућила је Додику да се лакше одбрани од напада опозиционих странака „за издају“ политичког става о војној неутралности РС. На сличну, ако не и много већу подршку са Додикове стране рачунаће Вучић када се приближи потписивању „Свеобухватног споразума о нормализацији односа Београда и Приштине“: Додикова подршка неће бити од мале помоћи Вучићу да амортизује ударе свих оних његових политичких противника који у том споразуму не буду видели нешто више од „издаје“ српских националних интереса.