Југословенске дипломате биле су високо поштоване у свим НЗ, међународним организацијама. На међународним конференцијама са посебним интересовањем су се очекивала излагања југословенских делегата. 

То што папа покушава да у цркву интегрише католичке зилоте, такозване лефевристе, урадио би сваки поглавар. Иако они не чине ни пола посто клира и верника, збуњују у вери несигурне, одбијајући одлуке последњег концила. Папа је одобрио преговоре са њима, не тражећи ништа.

Довољно сам дуго била на Косову, шетала уличицама Ораховца, возила се Проклетијама и у чуду гледала Призрен, довољно дуго да знам, сасвим сигурна у оно што кажем – ми не знамо шта смо изгубили.

Пошто је евидентно да се Хрватска неће одрећи своје „легитимности“, влади у Загребу савршено одговара да један мали број, добро плаћених НВО делатника, држи сесије, сумњичи и саслушава.

Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013. године. Постоји и једна разлика 2013. Русија је против признања такозване Републике Косово и узалуд храбри Владу Србије да не чини то што чини.

Хрвати плачу, ми аплаудирамо, и нико се не пита: ко је тај човек и кад је почео Србе да убија? Хаг нам одговор на то питање не даје. Нигде нема помена о данима када се млади легионар доказивао газди у Загребу, а где ћеш озбиљнијег доказа од српске главе.

И зато можемо рећи да су представници народа у Скупштини постали ствараоци Републике Српске. Зато можемо рећи и да су војници који су сачувли РС у тешким борбама ствараоци РС. Мајке које су у ратним годинама рађале децу, одгајале их и храниле чекајући мужеве са ратишта, ствараоци су РС.

Пуних 78 дана САД, НАТО и наши остали „европски пријатељи“ бомбардовали су СЦГ мимо било какве одлуке СБ, па погромом Срба, па серијом неразјашњених убистава, и сад “споразумом” Дачић-Тачи удариле глогов колац у сан Срба на КиМ.

Још једном се видело да су због политичких интереса жртвовани, не владика Артемије, понајмање два асистента, већ слобода и право, као темељ једне државе. Крајње је време да се освестимо!

И тако све бежећи од почетка стигосмо до самог краја: преко споразума Цветковић - Мачек, па споразума Тито – Субашић добисмо на крају још један историјски споразум: Дачић – Тачи. Уверавају нас да је тај задатак дужност ове генерације српских политичара и да га они не смеју препустити будућим поколењима.