Дакле, неко је по свему судећи, претио силом (или употребом силе) ако се не потпише Бриселски споразум. Да ли су то биле такозване власти из Приштине или неке западне силе (или заједно?) и на који начин је то изведено (дипломатским каналима или неформалним путем?) мање је битно са аспекта Бечке конвенције.

Хрватска власт не показује политичку вољу да се посмртни остаци ексхумирају, идентификују и предају породицама да их сахране. Хрватска није ријешила судбину 2.100 несталих лица српске националности.

Сада је Велика Британија на референдуму одлучила да изађе из Европске уније и остави огромну рупу у срцу ЕУ али и цијелог западног свијета који је употријебио најтежу артиљерију да заустави излазак Британије. 

Чамчић који се љуљушка у струји на средини реке надгледа свемоћни крмарош. Помало смо задовољни што не можемо ни лево ни десно, ни тамо ни овамо, већ само напред у амбис обећаног сусрета са једним обећањем према коме смо програмирано равнодушни.

Патријарх Павле је добро знао шта може један папа да учини у тешким временима. Како је добро упамтио Други светски рат и злочине, али и схватао да се злочини могу поновити, писао је папи Јовану Павлу II са ванредног сабора 17. јануара 1992.

Особа која је себе сматрала победником до јуче, Крстимир Пантић, схватила је да није била фаворит Београда, како се мислило, већ је то био његов опонент. Треба једанпут схватити да европској Србији требају само они који су спремни да иду до краја. Колебљивцима ту нема места.

За нас је најбитнија вредност овог документа управо оно што се доноси на самом његовом крају, а то је да су Титови партизани приликом повлачења побили свих својих 40 тешких рањеника, тј. оне који нису могли да се крећу.

Етничка мапа БИХ биће драматично другачија од оне на последњем попису (1991). Оно што је еклатантно је груписање три нације, за разлику од мапа боје ‘леопардове коже’ 1991. и раније. Међутим, наметнута методологија ће вероватно додати ‘недостајуће проценте’ Бошњацима у Брчком, Сребреници и Вукосављу, што је Србима ‘трн у оку’

Осрамоћен човек се осећа непријатно у својој околини. Хтео би да се сакрије, да га нико не види. Он тешко подноси терет своје срамоте и повлачи се у себе, пада у депресију, а не ретко се одлучује и на самоубиство. Такви појединци губе на угледу и достојанству.

Ако је тачан податак да одлуку о рашчињењу владике Артемија није подржало чак тринаест чланова сабора (седам против и шест уздржаних), онда је то знак да ни за значајан део архијереја СПЦ Артемијева кривица, чак ни сада, није нешто што би било „изван сваке разумне сумње“.