У светлу ових трендова отвара се и теоретско питање да ли су мултиетничке „државе свих грађана“ (прва, светска Црна Гора, а одскора и друга - „независно Косово“) пројектоване као нова напредна етапа у развоју човечанства, или су смишљене само као преварна међуфаза у редефинисању и креирању нових „подобних“ националних идентитета.

Таман се успостави каква-таква хармонија на релацијама: власт-власт, власт-ЕУ, власт-НАТО, власт-опозиција (које нема), и договоре се хармонично да мењају Устав и гумицом избришу и Косово и Метохију и да треба озваничити „фактичко стање“, а оно се појави  неки „герилац“да поремети хармонију.

Није тешко схватити зашто ми изазивамо негодовање са обе стране сребреничких барикада: и једну и другу страну покрећу мотиви политичке природе и они се осећају угрожени када се неко Сребреницом бави на нестандардан начин – објективно и неострашћено.

Али, онај који је разбио Блок за заједничку државу у референдумској ноћи и тако растурио по први пут стечено јединство импозантних 185002 гласача, и овог пута је одиграо кључну улогу.

Није вест ни да су се из цркве укључили да обавесте јавност о томе како је читав догађај на Газиместану био организован, као и то ко су младићи који су узвикивали увредљиве пароле. Црква се и даље слуша и највише јој се верује.

Објаснили су нам већ шта је ''први демократски премијер'' мислио када је са безбедног места бодрио НАТО у ''ваздушној кампањи'', нацртали су нам црно-белу слику деведесте- двехиљадите, објаснили шта чека дрзника који преиспитује оно што су му сервирали, омогућили нам кредите, хеј! и стране банке и насмејане младе шалтеруше.

Уопште није тачна теза да црногорска власт опстаје на поделама. Управо супротно: поделе саме по себи не представљају проблем, него је несрећа у томе што власт одбија да их призна, институционализује и легитимише.

Како је уопште могло доћи до пропуста да се пред народом за кога се поуздано зна да је киван на владајући тријумвират због бриселске издаје, а нарочито на главног тријумвира, преузме такав ризик да се председник републике изложи, можда неадекватној реакцији, али свакако оправданом револту грађана?

Потврда геноцида је политички циљ, наметање исфабриковане бројке је метод, монтирана суђења су средство. Свакодневна упорна борба у судници мора се водити концентрисано, професионално и прецизно.

Ни Милошевићева ни постмилошевићевска власт нису имале никакву реалну стратегију за однос према Црној Гори, а посебно не према српском питању у тој републици. Све до референдума, Београд је у РЦГ подржавао неокомунистичке и пројугословенске опције.