За власт у Сарајеву руководство РС „опасније од исламског теоризма“

Читалац ће вјероватно одмах помислити да се иза цитираних ријечи у наслову крије, а ко би други него Бакир Изетбеговић. И погријешиће. Није још дошао дотле, али није ни далеко од тога.

Изјава бошњачког лидера, којом релативизује свакодневне масовне жртве исламског тероризма широм свијета, и као цјелина је довољно  скандалозна да се мало ко осврнуо на детаље. Али прочитајмо пажљиво! Изетбеговић не говори о исламском екстремизму и тероризму, него уопштено о екстремизму и тероризму у БиХ. 

По њему се, дакле, тероризам у БиХ јавља подједнако код све три вјере и нације у оба ентитета. Тако испада да у БиХ постоји и православни тероризам у Српској и католички тероризам у „Херцег-Босни“, а не искључиво исламски тероризам међу припадницима бошњачког народа у дијеловима Федерације гдје чине већину. Или Изетбеговић чак сматра да и Срби и Хрвати могу да буду исламски терористи, без обзира на то што су хишћани.

Изетбеговић, такође, вели да минуле године „није збиљежен ниједан одлазак грађана БиХ

на страна ратишта“, и опет изводи исту тенденциозну генерализацију. Грађани БиХ су и Срби и Хрвати, а ни једни ни други не одлазе као добровољци на инострана ратишта. Једини који то у великом броју чине јесу муслимански, односно бошњачи добровољци на страни Исламске државе у Сирији и Ираку. Или Изетбеговић, можда, посједује податке да стотине православаца и католика из Српске и западне Херцеговине одлазе у џихад на блискоисточне фронтове.

Даље, на основу опадања броја добровољаца Исламске државе из Босне, Бакир Изетбеговић домишљато закључује да „тероризам током 2016. губи енергију и јењава“. При томе он свјесно занемарује чињеницу да за БиХ, регион и Европу опасност и не представљају Бошњаци који одлазе да се боре у Сирију и Ирак, него они који се оданде враћају. С обзиром да је Исламска држава у Сирији поражена и у повлачењу, логично је закључити да ће бошњачки добровољци листом кренути кући и да ће исламски тероризам у Босни, напротив, добити на енергији и полету.

Члан Предсједништва БиХ, шеф СДА и бошњачки лидер, такође каже да „власти РС односно

Додик руше уставни поредак, угрожавају територијални интегритет, блокирају систем БиХ“, а ниједном ријечју не објашњава у чему је невоља са исламским тероризмом. Пошто исламски екстремизам и тероризам заиста не удара на устав, систем и интегритет БиХ, онда је мање опасан или можда уопште није опасан. Важно је да не дира у Босну и Бошњаке, а што сије смрт по Француској, Белгији, Шпанији, Британији, Турској и животно угрожава све остале и у БиХ и изван ње, не заслужује да се објашњава.

За њега, како је рекао поводом напада на полицијску станицу у Бугојну, исламски терористи су само „безазлени хипици“. За реиса Хуснију Кавазовића то су „параџематлије“, што ће рећи џематлије изван ИВЗ-а. За еx-реиса Мустафу Церића то су „неки нови муслимани“, који више нису нагодни и помирљиви као раније. За академика Ибрахима Бушатлију то су бошњачки савезници у 15-дневном рату против РС под командом генерала Сефера Халиловића.  Али, оно што је много важније, и за већину босанских муслимана муџахедини су браћа по вјери који су током рата као добровољци дошли из цијелог исламског свијета да бране Босну и Бошњаке од невјерника и агресора. За њих су они данас бошњачки зетови и очеви бошњачке дјеце, добри муслимани, жива веза са исламском умом од Марока до Индонезије.

Колико год се званично згражавали над невиним жртвама, босански муслимани, част бројним изузецима, у дну душе сматрају да је исламски тероризам нека врста посљедњег средства одбране од западног империјализма у Сирији, Ираку, Египту, Либији. И да је исламски теоризам само симболична освета за милионске муслиманске жртве европског колонијализма и америчког неоколонијализма на Блиском истоку. „Ви сте стољећима убијали код нас, па сада и ми убијамо код вас!“ 

Исламски екстремизам и тероризам су за њих, такође, легитиман одговор на то што Босна у цјелини није само њихова, што постоји Српска, што Хрвати хоће да буду равноправни у Федерацији. Да и не говоримо о томе да су истакнути бошњачки научници утврдили да је геноцид у Сребреници, само посљедњи у низу од шест или седам геноцида које су босански муслимани претрпјели у прошлости, и то наравно искључиво српско-православном кривицом.

Уосталом, да ли сте икада чули да је СДА, ИВЗ или барем Сенат Универзитета у Сарајеву - који је ономад донио одлуку да се петком у подне за вријеме џума намаза обуставе све  научно-наставне активности - јавно, експлиците и искрено осудио исламски екстремизам и тероризам? Нема тога барем из два разлога: један је интимна солидарност са њиховом борбом као изнуђеним изразом муслиманског гњева, а други је страх од казне за издају која погађа све режиме и лидере и остале муслимане који се ефективно придруже

антитерористичкој коалицији, као и страх од бојкота средине. Но, није све ни у томе.    

Није бошњачкој елити, па ни политички писменом дијелу народа, непознато да су хиљаде муџахедина током рата преко Техерана и Загреба стизале у БиХ, уз дискретан благослов САД, да их је ЦИА великим дијелом преусмјерила из Авганистана у БиХ, те да је Ал Каида у ствари дјело америчких служби створено у борби против СССР-а. Практично, Сарајево се од исламског екстремизма и тероризма дистанцирало таман онолико колико су то захтијевали Џ. Бренан и његови новији претходници. А то значи готово никако.

САД су против исламског тероризма у БиХ енергично реаговале само у два случаја. Једанпут, затварањем терористичког кампа у Погорелици, односно уклањањем Хасана Ченгића и  Бакира Алиспахића са државних функција, али зато што се радило о политички непожељној „иранској вези“. Други пут, захтјевом за изручење „алжирске групе“ јер је била осумњичена за 11. септембар. Алија Изетбеговић је Ченгића и Алиспахића одмах и трајно пребацио на интерне страначке функције, а Златко Лагумџија експресно испратио „Алжирце“ у Гвантанамо.  Све остале акте исламског тероризма у БиХ, САД су заташкавале зато што су политички, вјерски и финансијски спонзорисани од потпуно контролисане Саудијске Арабије. Укључив чак и пуцњаву вехабије Нусрета Имамовића по згради америчке амбасаде у Сарајеву.

 Захваљујући томе, Бакиру се не само хоће него и може да кокетира са исламским тероризмом упркос повременим протестима терорисаних европских пријестоница. Пасоши, оружје, муниција итд. ухваћених и убијених терориста послије масакра у Паризу, Бриселу итд. указују на логистички центар у Босни, а њемачки медији повремено прецизно обавјештавају о ширењу терористичке хоботнице у бошњачким кантонима ФБиХ. Али, САД су манипулисале исламским терористима и против непријатеља и против савезника, те штитиле њихову „босанску сигурну кућу“ у предсобљу Европске уније.  

Ако Инцко, који формално представља УН, а стварно САД, може у својим извјештајима Савјету безбједности једнако да третира и Републику Српску и исламски екстремизам и тероризам, зашто Бакир не би могао да оде и корак даље, па предсједника Српске представи и као већу опасност. Пропустио је да смисли нешто још маштовитије, као рецимо да се исламски терористи у БиХ углавном регрутују из православних породица које су у средњем вијеку примиле ислам, док су већина која потиче од богумила –„добри Бошњани“.

За разлику од Додикове позивница на Трампову предсједничку инаугурацију, која је за многе спорна, Изетбеговић је неспорно није добио. Да ли ће и послије 20. јануара руководство Српске бити опасније од исламског теоризма? 

(Фонд стратешке културе)