субота, 28. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Српска хоће да оде из БиХ, али то неће да каже
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Српска хоће да оде из БиХ, али то неће да каже

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
четвртак, 26. јануар 2017.

„Хајде да се не лажемо, истина је да Република Српска хоће да се отцијепи од БиХ!“ На претходну „богохулну“ реченицу и многи Срби ће подићи ће обрве: „Није реално, изазваће реакције“. Непрестаним оптужбама да испотиха спремају сецесију, „међународна заједница“ их је већ толико наплашила да о томе избјегавају да говоре. Штавише, одраше грло понављајући да су се Дејтонским споразумом обавезали да РС остане у БиХ и да ће обавезу поштовати. Али бадава, они опет. У сваком гесту власти у Бањалуци којим брани изворни дејтонски статус РС, они „препознају“ корак ка сецесији. 

Чему и њихова прича да хоћемо, и наша да нећемо? Шта је природније него да један народ на основу права на самоопредјељење до отцијепљења жели да формира своју државу? Поготово када тај народ насељава преко 80 посто једне федералне јединице, када ефективно контролише јасно разграничену територију, када има своју војску и полицију, свој парламент, предсједника, владу, судство, те грб, химну, заставу, и писану историју? Додуше, нешто од тога јој је у међувремену отето и наменуто, али према изворном Дејтону управо је тако. Ипак, наводи се више контрааргумената.

Иако нико не сумња да би сецесију потврдили и народни представници у скупштини РС и народ на референдуму, каже се да то не би дозволила тзв. међународна заједница. „Међународна заједница“ је, истина, рекла де нема више промјене граница на Балкану, али је прије тога измијенила границе Југославије, и наставила са границама Србије, па зашто не би опет промијенила став. Затим, та иста међународна заједница је током рата у неким од мировних планова разматрала и варијанту подјеле БиХ. Најзад, међународна заједница више није што је била - суперсила плус вазална ЕУ, него обухвата и Русију и Кину наспрам САД у опадању моћи плус обезглављену ЕУ.

Каже се такође да ни Бошњаци не би прихватити сецесију РС од БиХ. Сигурно не би, али зашто би их Срби уопште питали о томе. Они сами су 1992. извели сецесију БиХ од СФРЈ, а да се при томе нису освртали на то што су Срби били против. Уосталом, на Бошњачком сабору у Сарајеву у септембру 1993, приликом разматрања националне стратегије, један од три равноправна прједлога на гласању био је и „колика-толика бошњачка национална држава“. Најзад, излазак из БиХ, Српска би извела мирним путем, а да би је комшије у томе спријечиле, морали би да је нападну и окупирају, што би по међународно-правним стандардима представљало агресију.

Упркос свему, има Срба који сматрају да је и темељито ревидирани изворни Дејтон ипак довољно добар и да не треба „чачкати мечку“ и тражити отете надлежности и укидање наметнутих закона. Такав приступ, међутим, нити је задовољио комшије нити умирио странце. Напротив, попуштање је само провоцирало нове захтјеве и притиске. Зато више није проблем само „неумјерени“ Додик. Српски пјешадијски пук на прослави Дана Републике у Бањалуци постројио је „умјерени“ Иванић. Он, а не Додик је тај који је оправдано прекинуо комуникацију са Инцком. „Умјерени“ Иванић је прије тога изјавио да је вријеме да високи представник оде кући. „Гријешној“ прослави 9. јануара присуствовали су и сви прваци опозиције (Говедарица, Босић, Тадић). Испада да „реметилачки“ Додик само иде корак испред осталих.

У међувремену Инцко је упоредио Дан РС са Даном формирања усташке НДХ, а Махмутчехајић српског нобеловца Андрића са Хитлером. У заједничкој пријестоници БиХ сенат државног универзитета једногласно је одлучио да се у петак у подне не ради због одласка професора и студената у џамију на џуму. Ономад у сарајевском Народном позоришту одржан је пеформанс „жртвама агресије Србије на БиХ“. Најновије: генерал Атиф Дудаковић позвао је Бошњаке да се наоружавају, да би се на линији позива генерала Халиловићана спремили на 15-дневни рат против Српске. Да и не говоримо о томе да сарајевски медији Србе пословично називају ратним злочинцима, Српску – геноцидном творевином, њеног предсједника – криминалцем. Негирање 9. јануара испада још најмањи проблем. 

Треба ли још нека илустрација како би изгледао живот Срба у јединственој БиХ са бошњачком већином? Не треба да се замишља, јер постоји живи примјер Сарајева. Из заједничке пријестонице БиХ, која је у свијету годинама промовисана као инкарнација европске идеје мултикултурализма иселило се више Срба послије рата, него током рата. У сарајевском кантону данас више радњи имају Турци, а више земље посједују Саудијци него Срби.

Швајцарски аутор Шоуп, један од најбољих западних познавалаца прилика у БиХ, написао је: „Једини начин да се успостави миран и стабилан Балкан јесте да се територијално-етничке границе признају као државне“. И додао: „Неизвјесно је када ће се то тачно догодити, али је извјесно да ће догодити“. То би значило уједињење Српске са Србијом, али зашто не и друга српска држава, какву, рецимо, „међународна заједница“ прави Албанцима. 

Што се тиче стања на терену, велика већина Срба у РС је за уједињење са Србијом. Отприлике исти проценат политичара су више за независну државу. Неки јер знају „матична“ власт сматра да би добитком РС изгубила право на КиМ, неки други јер неће да буду начелници још једног округа у оквиру „матице“. Међутим, нигдје у званичним документима не пише да Српска хоће ишта више од враћања на изворни Дејтонски споразум, а једино то се може узети као политички релевантно. Расположење народа у Српској не може да контролише ни Додик, а камоли Инцко. 

Да се не заваравамо, све они то јако добро знају. Међутим, империјална умишљеност о америчкој изузетности и предводничкој мисији није могла да одоли фикс идеји да могу да обликују свијет по својој мјери, да мијењају свијест народа, да граде и разграђују државе или да их бесконачно држе у стању тињајућег пожара. БиХ су претворили у експериментални полигон. Бошњаци, које су подржавали да би компензовали насиље над муслиманима на Блиском истоку, изгубили су рат и сведени су на 25 одсто територије. Србе, које су сатанизовали и бомбардовали да би оправдали останак НАТО-а у Европи, побједили су у рату и добили половину БиХ. 

А онда су Бошњацима, смјештеним у пет кантона Федерције, увртили у главу лудорију да им припада право на цијелу Босну, док Србима, који живе у РС као једином стабилном дијелу БиХ праве лудим да им не припада право ни на шта.

Планирани резултат те „међународне“ игре без граница је у томе да се три конститутивна народа узајамно мрзе више него уочи рата, да би протекторат био неопходан да их зауздава. Нешто као циркуска тачка у којој укротитељ разјарује лавове да ричу једни на друге, али им не да ни да се покољу нити да изађу из кавеза.

Једино Бошњаци нису схватили о чему се ради па и сами активно партиципирају у тој садо мазохистичкој представи: мрзе и Србе и Хрвате као највеће непријатеље, а са једнима хоће јединствену БиХ, а са другима јединствену ФБиХ. Најприје су пали у колективно очајање зато што је Српска само наставила да слави рођендан истог дана као претходних деценија, а онда су пали у екстазу зато су Додику блокирани непостојеће некретнине, непостојећи рачуни и улазак САД у које већ годинама не иде. А истовремено Србе и њихову Републику држе за ногу. 

Када је Додик 9. јануара ове године рекао да „сања о уједињењу са Србијом“, Бакир је добио напад бијеса. Заборавио је да је његов бабо Алија на Сарајевском процесу своје залагање за „заједницу муслимана од Марока до Индонезије“ бранио као „само сан једног вјерника“.

Сан старог Изетбеговића остварио се у Исламској држави и забавио о јаду читав свијет. Остварење Додиковог сна не би никог, сем што би укинуо радна мјеста граничарима на Дрини. Напротив, и Бошњаци би могли да живе своји на свом, да се понашају по шеријату, да навуку фереџе и фесове. У петак у подне за џуму рад не би прекидао само сарајевски универзитет. Не би морали да трпе геноцидне Србе у заједничким органима. Изетбеговић би био инокосни предсједник. Могао би да уведе санкције Русији, да призна Косово, да осуди Израел. Итд. итд.

Овако само губе вријеме, јер Трамп је у инаугуралном говору поновио да се САД окрећу себи, да више неће уредовати по свијету, да ће се искрено укључити у борбу против исламског тероризама. Истина, није поменуо Босну. Али, лидер Српске је једини „Босанац“ који је позван на инаугурацију новог предсједника САД, иако га је бивши санкционисао због сецесионизма.

(Фонд стратешке културе

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер