Мала свађа у породици или зашто Незим Халиловић Мудерис фетвом прети Изетбеговићу

Сви знају ко је Бакир, али ће, бојим се, ускоро знати и ко је Незим.

Ријеч је о Незиму Халиловићу, званом Мудерис, који је исламској заједници у БиХ познат још од много раније. У регионалне медије избио је тек недавном изјавом да ће „проклети сваког бошњачког политичара који одустане од ревизије процеса против Србије због агресије и геноцида“, а то се, јасно је, прије свих односи на Бакира Изетбеговића.

Титула  мудерис, у дословном преводу са турског значи вјероучитељ у мејтефу, али и учитељ у смислу узора својим сљедбеницима.  Незим Халиловић Мудерис истакао се током рата као имам који је био на фронту и стекао велику популарност међу борцима и у народу. Говорило се: „Свака част политичком лидеру Изетбеговићу  и вјерском - реису Церићу, али док Алија руководи из кабинета у Предсједништву и спава у трезору Народне банке, а реис Церић клања њему уз скуте, Мудерис се није склонио у џамију, него је на ратишту“. 

Држећи у једној руци Куран, а у другој Калашњиков, Мудерис је командовао „ 4. славном муслиманском бригадом“  у околини Коњица. Тако је стекао  ауторитет пред којим су обарали главу и злогласни  сарајевски паравојни официри  Јука, Цацо, Ћело и сл., често непослушни и највишој војној и цивилној власти. Носилац  Златног љиљана и других високих ратних одликовања, Незим Халиловић  затим бива интегрисан у врхове хијерархије ИВЗ-а  (директор дирекције за вакуфску имовину и дирекције за одлазак на хаџ) и СДА (члан Главног и Извршног одбора странке и посланик у парламенту БиХ).

Истина, те двије бошњачке структуре моћи никада нису ни биле фактички одвојене.  СДА и ИВЗ  дјелују као јединствена вјерско-политичка организација, са двије организационе подјединице. Објединио их је Алија Изетбеговић,  који се, према властитом признању у медијима, осјећао као муслиман са малим почетним словом и припадник исламске уме од Марока до Индонезије, док му је национално осјећање Муслимана са великим почетним словом било непознато.  Његов циљ је и био реисламизација босанских муслимана, као најсекуларнијих у свијету, а не стварање националне државе.

Тек када му је скренута пажња да је изабран за националног вођу СДА, а не за вјерског поглавара - реиса , престао је да помиње тај парадокс. Иако је послије избора научио да се лажно представља чак и као „предсједник свих Босанаца и Херцеговаца“, Алија се опредијелио за хомеинијевски модел јединства свјетовне и вјерске власти. Да би постао нека врста босанског калифа, послао је реиса Селимоског у Македонију одакле је и дошао и довео Мустафу Церића као свог помоћника за вјерска питања. 

 Послије Алијине смрти, Церић је показао амбиције да настави успостављено јединство и да као реис буде и политички лидер. Биле су то године када је побједа кандидата на бошњачким изборима звисила од подршке реиса Церића, а овај након прекорачења од неколико манадата, најављивао скидање ахмедије и кандидатуру за члана Предсједништва БиХ. Пошто се ипак повукао, а њему сродна душа, савезник и жељени насљедник, санџачки муфтија Муамер Зукорлић није изабран, на чело муслимана у БиХ дошао је темпераментом мирнији и умјереном босанском исламу посвећенији реис Хуснија Кавазовић. 

Док су његови претходници нескривено толерисали вехабије, нови реис је покушао да их потисне под неутралним називом параџематлије  - они који су изван система џемата ИВЗ-а, те да их, или дисциплинује,  или распустити. Доживио је фијаско и „врућ кромпир“ све масовнијих и све милитантнијих вехабија пребацио секуларној власти, тј. Бакиру Изетбеговићу. А овај је проблем „безазлених хипика са капицама, брадицама и трофртаљкама“  гурнуо под тепих, и показао се као заштитник свих муслимана - џематлија као и параџематлија.  Бољи муслиман и од реиса.

У том контексту отворио се простор за  Незима Халиловића Мудериса, ратног команданта и пуковника, те мирнодопског имама велелепне џамије Краљ Фахд у центру Сарајева. Као повод да изађе из сјене послужила му је Бакирова офрље бачена грудва која је изазвала лавину уједињеног  негодовања  Срба, али и Хрвата у БиХ, РС и Србије те међународног  фактора Џонатана Мура, и не само њега.          

Први процес пред Хашким судом правде против Србије, БиХ је изгубила.  За ревизију пресуде, односно обнову процеса, нико не види неке нове релевантне аргументе. Покретање нове тужбе, између осталог, и доста кошта. Закључак да су Изетбеговићеви мотиви политички такође је споран са становишта ефекта. Или, напросто, није процијенио да ће ефекат бити контрапродуктиван. Исто као што је било и оспоравање датума Дана РС, које је произвело први референдум у РС.  

Њему у ствари не одговара ситуација у којој је власт у РС стабилнија и функционалнија  не само од оне у БиХ него и од оне ФБиХ, у којој Хрвати све гласније траже трећи ентитет. Не одговара му ни јединство власти и опозиције у РС у солидарности са „матицом. Такође му не одговара ни нормализација односа са Србијом јер мисли да тиме више добија Београд него Сарајево. Види да нова администрације у САД неће бити тако болећива као претходна према базама исламског тероризма у бошњачким кантонима БиХ. Зато удара на све стране. Прије десетак дана  је помињао чак и захтјев Уставном суду БиХ да промијени име РС.

Судећи према нервози  коју показује изразом лица и говором тијела, рекло би се да Изетбеговић види да се залетио и да би се радо повукао.  Одлуку пребацује на адвоката Софтића, а овај понавља да, обратно, све зависи баш од њега. Да лично не би преузео одговорност за ову авантуру, Бакир је сазвао  „бошњачку колективну памет“, састављену од правних експерата, политичара, интелектуалаца и вјерских ауторитета, који ће га или подржати у повлачењу одлуке или преузети кривицу за њу. То ће га, рачуна, амнестирати и од Мудерисове политички нимало безазлене фетве.

Фетва, мање упућене, злослутно подсјећа на Хомеинијеву фетву Салману Руждију, која је значила обавезу сваког муслимана да га убије. Фетва, међутим, ни код шиита не мора да значи смртну пресуду, а код сунита, међу које спадају и вехабије,  иначе има мању тежину. Ипак,  Мудерисова пријетња проклетством неће остати без одјека у вехабијским редовима и ко зна како ће бити схваћена међу повратницима из борбе за Исламску државу.  Он је у најмању руку њихов покровитељ у Босни.    

Шта Мудерисов излазак  на јавну сцену значи за муслимане  Бошњаке, али и за друга два народа у БиХ? Незим Халиловић није неки неуки сеоски хоџа усијане главе. Завршио је угледну Газихусрефбегову медресу у Сарајеву и дипломирао на чувеном Ал ахзару у Каиру, одакле су потекли и Муслиманска браћа и Млади муслимани, као њихов босански изданак. Има високо теолошко образовање, искуство вјероучитеља и политичара, лидерску амбицију и ауторитет можда и већи, или  бар потенцијално већи него Изетбеговић и Кавазовић.  Ако раније нису хтјели или су пропустили да га зауставе, данас вјероватно више не би ни могли ни смјели.

Мудерис је на челу џамије, односно Исламског центра Краљ Фахд који су финансирали Саудијци. Саудијски двор спонзорише конзервативну и милитантну вехабијску фракцију сунита свугдје по свијету, па и у Босни. Нема сумње и да су сугерисали кога ће ИВЗ поставити за имама њихове џамије, као што нема сумње и да је Мудерис вехабија. И више од тога, такође нема сумње да лидер вехабија у Босни није неки смушени Мевлуд Јашаревић из Маоче Горње, него управно  Незим Халиловић.  А нема сумње ни да је Исламски центар Краљ Фахд на  огромном земљишту и са екстартериторијалним статусом, постао регионални центар вехабизма.

Својим импресивним габаритом у бијелом мермеру у новом центру Сарајева, Мудерисова џамија Краљ Фахд баца у дубоку сјену вијековима највећу - Бегову џамију на Башчаршији и симболички означава тријумф милитантног вехабизма над умјереним босанским исламом. Треба се присјетити већ давног инцидента када је невелика група вехабија покушала да заузме Цареву џамију у старом центру града, након чега је била привремено затворена. То је био само први корак.  Финансијски вишеструко надмоћни у односу на ИВЗ , вехабисти су првих година послије рата регрутовали нове присталице „стипендијом“ од 400 КМ мјесечно, уз једини услов да се приправници костимирају као вехабисти и прате вехабијски вјеронаук.

Вехабизам је идеолошки супериоран у односу на босански умјерени ислам, бар када се ради о млађем нараштају. Радикализам овог учења, јасна идеја водиља, непосредна акција и ризик,  припадност једном глобалном покрету, тајновитост и страх који изазивају код других, медијска пажња која их прати – све то, природно, привлачи младе људе који су друштвено маргинализовани.     

Само као илустрација како то иде и у боља времена:  Нијаз Дураковић, потоњи предсједник ЦКСК БиХ, сахрањен у џамијском харему, и Русмир Махмутћехајић, потоњи писац најновије  денунцијације  Андрића као мрзитеља муслимана, као тинејџери су илегално љетовали на обуци у Палестинском терористичком кампу. А, како је касније незванично објашњено, авантура је била инспирисана подвизима земљака Мустафе Голубића и Титовом подршком Јасеру Арафату.              

Ако уопште треба рећи, нису све вехабије исламски терористи, али испада, барем у Босни, да су све добровољце борбе за исламску државу регрутовали управо вехабијски центри у бошњачким кантонима Федерације БиХ. Очито постоји „тајна“ вехабијска веза између монументалне џамије Краљ Фахд у новом центру пријестонице БиХ, у коју нема приступа бошњчка власт, и кампова за терористичку обуку у планинским забитима, у које нико не залази, а открила их је и БНД и објелоданила њемачка штампа.

Да ли постоји прећутна толеранција или чак сарадња између СДА/ИВЗ и вехабија, како су тврдили неки професори Исламског  теолошког факултета, који су својеремно лобирали за Кавазовића против Церића? У могућем дилу, вехабије су се Мудерсиовом хутбом на џуми, која Бакиру пријети фетвом ако одустане од обнове тужбе против Србије за агресију и геноцид, огласиле као старији партнер.  А порука је из џамије кренула у свијет. Говорио је Мудрис истом приликом и о 11 српских геноцида, о фантастичном броју побијених муслимана и силованих муслимански, о томе како су 75 одсто Босне окупирали хришћани, о томе како ни за 100 година не смије бити праштања и помирења.  Само што још није позвао на џихад против невјерника.    

Политички и медијски фокус задржао се на обнови тужбе БиХ против Србије. Тужбе за коју се још и не зна хоће ли бити покренута и да ли уопште и може бити покренута без сагласности Иванића и Човића.  За коју се унапријед зна да нема нових доказа, па вјероватно неће ни ући у судску процедуру. Међутим, иза брда се ваља нешто много озбиљније. Укључивањем имама вехабијске џамије, фетвом на џуми, у бошњачку високу политику, отпочиње нова страница

у историји БиХ. Треба је што прије прочитати и на вријеме реаговати.

(Фонд Стратешке Културе)