Данас је ЕБРД један од највећих поверилаца Србије, која јој дугује близу 1,2 милијарде евра. Држава дугује 374 милиона, локалне самоуправе 134 милиона, банке 357 милиона и предузећа 326 милиона евра.

Елита се удружила у призивању траума из деведесетих, које сви носимо. Елита зна да се деведесете не могу вратити. Елита зна да нема говора о 4. фебруару као дану када ће Београдска берза објавити слом, Народна банка нови курс евра, а УН нову резолуцију о санкцијама.

Осим тога, чују се захтеви и да Европска комисија убудуће има и комесара за одбрану, а заговорници украјинске победе над Путином за то место већ кандидују шефа литванске дипломатије Габријелиса Ландсбергиса.

У вези са телевизијском серијом „Александар од Југославије“, треба указати на стварно политичко стање на југословенским просторима у време краја Првог светског рата, новембра 1918.

Наравно, српске власти могу да не учине ништа, и пусте „слободном тржишту“ да (поново) убије још једну грану српске економије, или могу да поклекну, па да се и они придруже санкцијама против Русије, и тако укину сваку могућност да Србија профитира.

Још је Хантингтон средином деведесетих у свом чувеном делу Сукоб цивилизација у поглављу о Украјини, навео да је она геополитички и цивилизацијски неповратно подељена земља, на већи део који је проруски, и онај западни који то није. Тако подељена Украјина је некако функционисала као начелно први пут у историји независна држава путем плурализма, где су се на власти наизменично смењивале „проруске“ и „прозападне“ власти, све до пуча фебруара 2014, када практично престаје да постоји у свом дотадашњем формату и балансу. И пре тога у два наврата отимана је на сумњив начин, власт проруским странкама и политичарима (крајем 2004, или тзв. „наранџаста револуција“ и пролећа 2006. када је под сумњивим околностима од стране председника Јушченка распуштена тзв. друга Јануковичева влада). Међутим, овај трећи пут фебруара 2014. суверена власт председника Виктора Јануковича и премијера Азарова је оборена на улици и уз помоћ западних структура, те дотле често владајуће проруске странке Партија региона и Компартија забрањене. Од тада више ништа неће бити исто, па је дошло до познатих догађаја сецесија Крима и Донбаса, сукоба и напетости. Победа Зеленског над Порошенком 2019. на председничким изборима дала је наду у смиривање ситуације. Међутим, Зеленски након доласка Бајдена у Белу кућу наставља концепт политике Украјина-антиРусија, и на унутрашњем плану (нова црква, маргинализација руског језика и рускојезичног становништва) и на спољном плану (не поштовање Минска 2), што је вероватно пресудно деловало на Москву да крене у оружани сукоб.

После свих ових догађаја, да се уочити да су заправо све Југославије имале своје проблеме са Микијем Маусом, јер док је КЈ Микија покушавала да ућутка, а СФРЈ да преваспита, из СРЈ је Мики сам побегао, вероватно јер му је већ било доста свих тих Југославија.

Оно што ме у овом тренутку највише брине јесте то што је била потребна тако велика и тако тешка артиљерија и активирање готово свих патриотских ресурса за једно тако мало и тако немушто „не“. Али свакако је чак и такво бледо, муљаво и немушто „не“ боље од „јуначке“ и брзе капитулације која нам се смешила.

Није ствар у томе да увек од сваког следећег протеста очекујемо да буде онај последњи, завршни. Да ли ће режим пасти под притиском улице, или на изборима, не можемо знати. Али, ако не протестујемо, немамо чему да се надамо