Колико је девалвирана професија политичара у нашем друштву говори и чињеница да их чак ни Жељко Митровић не жели да их ангажује у својим ријалити програмима. То је сасвим очекивано јер је наша политичка сцена у многим елементима превазишла „Фарму“ и „Великог брата“.

Није све то почело са Вучићем и СНС-ом. Сећам се „кризних штабова“. Сећам се бахатости Чеде Јовановића, Бебе Поповића и Горана Весића. То треба имати на уму ради истине – али никако оправдања за оне који данас настављају и још радикализују управо оне најгоре и најаутократскије тенденције својих ДОС-овских и СПС-овских претходника.

Уз студенте су и пољопривредници, опљачкани и прогоњени, домаћини из Јадра и Рађевине, који бране своје домове и имања од глобалног зла-Рио Тинта, коме је власт обећала Србију.  Чак и издани и продани Срби са изданог и продатог Косова и Метохије су устали у протесте подршке студентима

Последње изјаве Александра Вучића на конференцији за штампу поводом кризе око регистарских таблица показују домете једне катастрофалне националне и државне политике на КиМ, коју он води протеклих десет година

Сугестија је емотивино пријемчива, али рационално апсурдна. Који су то многи разлози „због којих би жене морале да подигну глас”? Жене данас не само да нису дискриминасaне него су заправо повлашћене многим правним и ванправним чиниоцима.

Власт је избегла белај на улицама Београда, плус су, по релативно ниску цену, мало поправили свој нарушени имиџ у једном делу пaтриотског бирачког тела. По принципу, „јесте да малчице попуштамо око Косова, али смо, као што видите, и даље чврсти око Параде“.

Малигни запад покушава да конвертује вековну српску (народну) русофилију кроз наметнуту (политичку) русофобију. Српски народ одбија, или тешко прихвата, такав процес

Референдумско изјашњавање грађана Србије вишеструко је значајно. Оно ће показати (више него социолошка истраживања или попис) у којој мери српско друштво и даље препознаје (толико потребан) однос између пуког преживљавања и историјског живљења једне нације и једног друштва

Две државне кафилерије, “Напредак” у Ћуприји и “Протеинка” у Сомбору нису се појавиле ни на једној од досада спроведених јавних набавки. Прва има дневни капацитет од 68 тона на дан, а друга 53 тоне на дан.

Слабости се, међутим, и даље некако највише виде у медијима. На овом месту је већ више пута помињано необично схватање новинарства. Оно је нарочито изражено у делу наших «еврореформских» гласила. За неке од њих бити новинар значи бити ангажован у корист одређене политичке опције, па макар и на рачун елементарног професионализма.