Што се будућности тиче, све је јасно. Глупо је очекивати било какву помоћ. Јер, наши добротвори само штампају новац: Америка четири хиљаде милијарди долара и сад ће Бајден још хиљду и деветсто милијарди плус. Европска унија хиљаду милијарди евра.

Но, барем за сада и барем када је Косово у питању, српски политички тројац весла прилично сложно и, нажалост, готово у потпуности у складу са задатим тактом и очекивањима Приштине, Брисела и Вашингтона.

Потпуно је исправна порука председника Србије Александра Вучића и високих државних званичника да наша држава неће бити слуга ни Русије ни Америке.

И да је стварних 3.714 страдалих мање од измишљених 8.000, а и једно и друго неупоредиво са у само два дана уништених 350.000 живота. А где је тек остало од истих наручилаца и извођача, да то сад и не помињемо. 

Председник Матице Српске је изјавио да су послушали ову препоруку, али проблем је у томе што на конкурсу може да се добије највише 600.000 динара, а Летопис на годишњем нивоу кошта 2,3 милиона динара, што додатно угрожава његово постојање. И после свих апела који су упућивани Министарству културе и финансија одговарајућег одговора нема.

Победили су Милошевићеви (и Шешељеви) људи, али који су – гле чуда – у међувремену почели да заступају, више-мање, Ђинђићеве идеје. (Разуме се, у оној мери у којој се уопште може рећи да постоји тако нешто као Ђинђићево политичко завештање или политички програм.)

Па чему смо се, онда, обрадовали? Томе што је један од нас, у много чему и највећи, одлучио да, у име свих нас, и што је још важније, уместо нас, погине за ову земљу?

Последње изјаве америчког изасланика за Балкан Габријела Ескобара, да Срби на Косову и Метохији морају да прихвате сепаратистичке регистарске таблице, за политичку јавност у Србији нису ништа ново.

Громогласно, бахато, неваспитано, просто, најјавније могуће сасуто нам је у лице: шта ће нам истина, знање, умеће, шта ће нам култура, позоришта, музеји, шта ће нам уметници, архитекте, инжењери, наставници, учитељи,.. тамо нека интелектуална елита, што само изневерава громогласнике.

Kолико читалаца овог текста би се усудило да тврди како већ за недељу или две дана најаве приштинских медија и политичара неће постати наша политичка реалност, док ће се њихове српске колеге муцаво извлачити како „то“ што је договорено не значи оно што изгледа да значи.