Врши се глорификација страних инвестиција и убеђују нас да све мора да се чини и на све да се пристаје како би сваке године привукли по неколико милијарди евра страног капитала. У супротном, нема нам опстанка. Тако се шири и дефетизам у сопственом народу, јер смо тобоже неспособни да се сами старамо о себи.

Просечни бирач ће о сумњама за корупцију сазнати једино ако иза различитих фракција политичке елите стоје различите фракције економске елите. Тек онда ће свака фракција користити своје медије за међусобне нападе. Међутим, у временима када влада примирје, успоставља се прави картел, политички, економски и медијски.

Овога пута се ово тегобно искуство мора имати у виду, када је у питању одбрана права на живот, које је угрожено у корену најавом покретања обнове процеса експлоатације литијума и деловања Рио Тинта под покровитељством нове владе и А. Вучића, јер се овакве историјске прилике за радикалнију политичку промену веома ретко указују

Док са једне стране сваки проблем поставља се у знаку словенштине и хрватства, са друге стране забрањено је гледати га са српског становишта. То није фер.

Победили су Милошевићеви (и Шешељеви) људи, али који су – гле чуда – у међувремену почели да заступају, више-мање, Ђинђићеве идеје. (Разуме се, у оној мери у којој се уопште може рећи да постоји тако нешто као Ђинђићево политичко завештање или политички програм.)

Хоће ли Запад остати привржен међународном поретку заснованом на правилима када он више не буде тај који доноси правила?

Три Албанца претуку клинца Србина у Грачаници док шета са девојком и сестром. Нико апсолутно ништа не говори

Из тог разлога, чин грађанске непослушности, изведен 22. децембра не упућује само на повреду материјалних интереса, већ задире у симболичке вредности једне професије и културне вредности читавог друштва преко којих се указује на непоштовање простим упућивањем на ону прву -  материјалну вредност.

Kолико читалаца овог текста би се усудило да тврди како већ за недељу или две дана најаве приштинских медија и политичара неће постати наша политичка реалност, док ће се њихове српске колеге муцаво извлачити како „то“ што је договорено не значи оно што изгледа да значи.

За разлику од Хладног рата, кога је карактерисала асиметричност позиција две стране, где је совјетски блок само војно могао да парира НАТО-у, овога пута би економска уравнотеженост могла да буде кључни услов одрживости једног новог и праведнијег поретка који би донео бенефите већем делу светске популације – наравно, у оптимистичном сценарију!