Средином ХХ века, крах колонијалног система у исламским земљама пратило је формирање националне државе са свим атрибутима – националном бирократијом, оружаним снагама, полицијом, законодавством, системом судског поступка.

Неки од споменутих Срба живе у заблуди да су наше институције нефункционалне и неодговорне, па да се све ово дешава због јавашлука у њима. Нажалост, то није случај, јер су те институције изузетно ефикасне када то треба да буду, али скоро никад када се ради о правима већинског народа у Србији.

Зашто председник Југославије којој рат није био објављен (ако није!) није одмах подигао руке у вис и поднео међународном суду жалбу за нелегално бомбардовање земље? Зашто одговорни људи на позицијама на РТС-у који нису имали намеру да долазе на посао нису дали оставку када је рат почео?

Шаренило вредносних система које толико „лепо звучи“ када медији преносе заједничке молитве хришћанских, муслиманских и јеврејских свештеника у Зукоти парку, сада се показује као препрека.

А шта су владике заправо учиниле? Када су изашле у јавност са јасним и „маркетиншки ефектним“ иступима, одједном је постало битно да се поштује некакав политички бонтон?! Да ли нам после сваке пропале геј параде прозападне НВО и либералистичка ловачка друштва у глас повичу да то представља „смрт државе“?

Не узимајући у обзир стране медије, може се рећи да велика већина коментара, „потпомогнута“ редактуром модератора, омогућава стварање слике, инструмента за неку даљу манипулацију. Што јавним мњењем, што политичарима, што финансијерима, итд.

Синдикалне вође су биле стално на челу притисака на колебљиве народне посланике да оборе владу и изазову изборе који би могли да окончају Папандреуову политичку каријеру. После његове непромишљене најаве референдума и догађаја који су уследили, можда ће и постићи то што желе.

После Тадића и демократа, под маском некакве „националне“ и „проруске“ опције долази још радикалнија прозападна опција у лику Николића и Вучића, која ту радикалну прозападну политику обавља под маском „српског патриотизма“ и „русофилије“.

Присталице различитих модалитета ове стратешке опције на француској политичкој сцени су лидери левице, центриста Франсоа Бајру и издвојена фракција владајуће УМП на челу са Домеником Де Вилпеном, који је формирао и нову странку чији је лидер Покрет за републику.