Савремена Енглеска представља дом за бројне народе који нису успели да нађу обећани живот у Уједињеном Краљевству. Питање је да ли ће нереди захватити и градове на северу Енглеске, који су традиционално оријентисани ка радничкој класи.

Илустроваћу то са два „судбинска“ датума за њену будућност према тврђењу наше политичке елите: 16. април и 28. јуни. Наиме, ове године ће тих дана ковачи наше европске судбине у Бриселу у лику Европске комисије одлучивати о испуњености услова који су Србији постављени.

Пролази време, ма какве илузије имали у Вашингтону, када је било довољно да амерички амбасадор подвикне нашим политичарима. Пре или касније то ће схватити и они. Зато би било добро да уместо дипломатске охолости, поново буде мало више културе.

Одлука да се Привремени национални савет одреди за најповољнију замену Гадафијевом режиму је донета у журби – онда када су креатори политике имали врло мало информација о идентитету побуњеничких снага.

Глобална конкуренција одвија се, пре свега, између цивилизација на основу њихових вредности и начина деловања који проистиче из њих. После пораза и уништења совјетске цивилизације, најпожељнији је положај Запада, чији је начин деловања – финансијско-економски – најуниверзалнији.

И управо је у томе била - и нажалост остала - кључна грешка западне и домаће либералне елите. Ђинђић, са свим својим добрим и лошим особинама, није дошао на власт у једном стабилном демократском поретку, са јаким демократским установама и овешталим демократским правилима игре који би подстицали његове врлине и исправљали његове мане.

Идеја Давида Черног није била лоша. Уместо „јединственог континента“ и „породице равноправних народа“ он се одлучио да Европу прикаже распарчану на појединачне земље, разапете и повезане међусобно само крхком пластичном мрежом.

Пред Немачком је стајао нимало пријатан избор: Или ће дозволити да структура претходних двеју генерација пропадне и да отпише могућност да Европа [ЕУ] постане велика сила, или да спасава еврозону прихватајући по два трилиона евра државних дугова које су сваке године чиниле владе држава еврозоне.

Намера овог текста није била да у било којем облику оправдава злочиначки покољ који је учинио Андерс Брејвик, који је за сваку осуду; већ да се схвате узроци таквог понашања и да се схвати чињеница, да медији раде са њим управо оно што је њега и натерало на такву врсту делања.

Недоследност се наставља и у примени Дејтонског споразума, барем када је однос према Међународном суду у Хагу у питању, што ће се на бизаран начин на крају Слободану Милошевићу вратити као бумеранг.