Све веће продирање Запада и западњаштва на Балкан смањили су хитност да се Србија интегрише у ЕУ – а то значи да путања Београда до чланства у ЕУ, ако се Београд за њу определи – неће бити нимало лака.

У свему је ипак најбизарније то што, како на старту, тако и током дугог и неизвесног европског путовања, изостају озбиљне јавне дебате шта се конкретно добија, а шта губи укључивањем у ЕУ. Уместо тога, систематски се шири магловита визија о томе како ћемо испуњавајући европске услове "сваки дан у сваком погледу све више напредовати".

О томе да су Немци, макар у сфери душевног растерећења, међу највећим профитерима медијске сатанизације Срба, подсетила ме је једна књига. У питању је „Историја Србије од 19. до 21. века“, немачког историчара, професора на Берлинском универзитету, Холма Зундхаусена.

Веровање у “Арапско пролеће“ помогло је да се уобличи и политика Европе и Америке у том региону и читавом свету. Ако се покаже да су претпоставке биле недовољне, или чак погрешне, онда ће настати како регионалне, тако и глобалне последице.

Јер кад Бојан Пајтић каже да ће скупштина у среду усвојити, без да се то налази на дневном реду, а нити један од посланика не зна садржину Декларације, онда је сасвим извесно да ће се ових дана у Бановини много кафе и киселе попити, у циљу састављања што декларативније декларације у циљу изазивања покрајинске и републичке сикирације.

Не гласају за Чеду само они који су антисрпски испрограмирани, који живе у коминтерновском уверењу, преобученом у ново мондијалистичко рухо, да су Срби „зао“, „хегемонистички народ“, док „напаћени народи“ око њега, шта год да раде, априори поступају исправно! За ЛДП из ината гласају и многи којима се све смучило.

Либијско искуство је изузетно важно због тога, што је у почетку било предвиђено да се Сирија и Либија нападну истовремено. Нису успели, али нико на свету није хтео да заштити Гадафија – сви су поверовали телевизији!

Овде је било пуно судбинских момената и преломних тренутака, а Србија је ипак некако преживела све њих, није доживела пропаст која се прогнозирала. И то без иједног пријатеља са запада, који никада и нису били бројни.

Свако ко је наручивао такси, зна да га из централе прво преслишају о томе где би он то да иде. Не питају они дивана ради, већ да виде да ли им се свиђа оно што имате да кажете. „Од Славије до Калемегдана? Жао нам је, нема слободних возила, назовите касније“, саопштиће вам.

Неспособност Привременог Националног Савета (NTC) да пружи безбедност областима под контролом побуњеника, изазвала је код неких локалних становника носталгију за Гадафијем и стабилношћу који је пружао његов строги режим.