Неки руски политичари, с обзиром на блискоисточне арапске пролетње протесте, почели су озбиљно да истражују проблем слабе социјалне покретљивости у Русији. 

А једино су умови са истанчаним смислом за мучење били у стању да једног од најистакнутијих србомрзаца на Балкану поставе за нашег главног надзорника на путу ка ЕУ. Како је време пролазило, тако је и г. Кацин напредовао. Бивао је министар у неколико наврата, затим је стигао и у ЕУ, у којој је посланик већ више година.

Њујорк тајмс je констатовао да Русија добија дипломатске битке, а у централној Азији почела је и „завртање руке“ Американцима и то у најосјетљивој географској тачки – у Киргистану, једином поузданом путу снабдијевања савезничких трупа у Авганистану.

Истина, нико у Србији, тада није ни знао ни чуо за Дарка Шарића, али очито да су „жути“, од којих је већина есенција и оличење поштења (питајте у ЦЗ-у, рецимо), осим верватно новог тон мајстора првог потпредседника, и вечитог директора полиције Милорада Вељовића, али ко зна он зна, а ко не зна?

Чињеница је да у „демократском систему“ влада умањи своје непосредно присуство на медијском простору, али приватизована средства масовног информисања, поготово електронска, углавном доспевају у руке мондијалистички настројених страних медијских магната или домаћих кругова.

Западни медији једнострано извештавају о сукобима у Сирији и наводе податке о огромним цивилним жртвама, као и о наводној чињеници да су припаднике сиријских снага убиле њихове колеге јер нису хтели да пуцају на народ(!)

Нова власт је испољила невероватну брзину и лакоћу у уобличавању свега што је претходна парафирала са образложењем да све што је парафирано представља међународни уговор. 

Лојд Вебер је схватио да је национална част у питању, те да је земљи потребан квалитетан људски материјал спреман да на подијуму остави крв, сузе и зној. Са чувеним пропагандним слоганом из Првог светског рата „Потребан си својој земљи!“ позвао је британске музичаре да „погину“ на сцени за своју домовину.

Према званичним извештајима Стејт департмента, ОВК је била на листи терористичких организација. Међутим, након ''изненадног'' Холбруковог сусрета са челницима ОВК, средином 1998. године, она постаје ослободилачки покрет.

То је највећи изазов пред којим се и данас налази не само премијер ове земље, зато он мора пре свега да схвати да га његов положај условљава и његово понашање које се не може сводити на неубедљиво и често недуховито „шармирање“ наше јавности.