Ђурђев и Паровић нису ни бољи ни гори него пре пар месеци, и сада је очигледно да су напади на њих као и искључење из покрета, те кампања која је покренута и која траје, у блиској корелацији са покушајем очувања постојеће структуре у новосадској власти.

Нови министар одбране Александар Вучић већ је за непуних два месеца за Војску Србије учинио далеко више него његов претходник Драган Шутановац за шест година од како је био на месту министра одбране. Војни контакти и сарадња са Русијом су били најблаже речено млаки и чисто формални.

Све смо учинили да мимо јавности, па чак и очију унутар Покрета, решимо однос са Мирославом Паровићем и Александром Ђурђевом који једноставно нису желели да поштују структуру Двери

Погрешност аргумената, као и наивно игнорисање могућих негативних последица су тиме проблематичнији што их изриче стручњак а не лаик. Све ово буди разлоге за дубоку забринутост око природе садашњих научних стручњака.

Руски премијер оштро критикује кругове на западу који покушавају да ,,демократизују’’ и ,,цивилизују’’ руско друштво. Само нас ви немојте учити демократији, култури и цивилизацији – каже руски премијер.

„Арапско буђење“, захтеви за демократијом у северној Африци, шиитска побуна и устанак против Гадафија везују у чвор од свега неколико сати, унутар простора који представља амерички регионални војни приоритет.

Пропао је и мултикултурализам који је гарантовао огроман део европског цивилног друштва. Шведска, једна од најлибералнијих земаља на свету, али која је недавно искусила успон екстремизма, један је такав пример.

Не постоји фронт који јасно дели снаге које су одане Гадафију од побуњеника ,што може отежати ситуацију у случају копнене интервенције снага НАТО. Сасвим је јасно какво је расположење у САД према Гадафију.

По свему судећи, ни око Горбачова, као ни око Јељцина, историја није рекла последњу реч. Временска дистанца је можда исувуше кратка за веродостојну оцену коју би сви прихватили. Медведев је, наиме, доделио Горбачову највише руско одликовање- Орден Андреја Првозваног

Догађаји који су даље уследили у Јемену, Бахреину, Либији и другим земљама представљају један те исти арапски талас, што обједињује те револуције, али то су корени али не и узрок. Током последњих година развијао се процес сазревања арапске нације.