Истина, нико у Србији, тада није ни знао ни чуо за Дарка Шарића, али очито да су „жути“, од којих је већина есенција и оличење поштења (питајте у ЦЗ-у, рецимо), осим верватно новог тон мајстора првог потпредседника, и вечитог директора полиције Милорада Вељовића, али ко зна он зна, а ко не зна?

Дискриминација би могла да буде и то што је Делта, најзад, добила дозволу за изградњу трговачког центра у Љубљани, али уз услов да изгради спортску дворану и фудбалски стадион. Шта би фалило да смо ми у Србији условили Меркатор изградњом мостова и концертних дворана?

У односима Москве и Вашингтона поново су избиле варнице. Никакви наговештаји о новој етапи односа после доласка Барака Обаме на чело администрације у Вашингтону – бар засад – нису се остварили.

Нова власт је испољила невероватну брзину и лакоћу у уобличавању свега што је претходна парафирала са образложењем да све што је парафирано представља међународни уговор. 

Пошто се иза идеалистичке љуштуре ЛДП-а крије крајње реал-политички садржај, хедонистички стил живота њеног лидера, нешто је сасвим природно. А што се фанатизма тиче (заслепљености извесним убеђењима која се остварују по сваку цену) он неретко постоји и без стварних идеала.

Намера овог текста није била да у било којем облику оправдава злочиначки покољ који је учинио Андерс Брејвик, који је за сваку осуду; већ да се схвате узроци таквог понашања и да се схвати чињеница, да медији раде са њим управо оно што је њега и натерало на такву врсту делања.

То је највећи изазов пред којим се и данас налази не само премијер ове земље, зато он мора пре свега да схвати да га његов положај условљава и његово понашање које се не може сводити на неубедљиво и често недуховито „шармирање“ наше јавности.

Тежак пад рејтинга САД у новој Зогбијевој анкети вероватно одражава изневерене наде у Барака Обаму. То је сасвим нормална људска реакција на дволичног непријатеља који изазива чак и веће гнушање него непријатељ који се не претвара.