Смео бих се заклети да ће, на симболичком нивоу, први показатељ тог антисрпског културног колонијализма бити систематско протеривање ћирилице.

Вечито једно те исто: “Хитлер“, “Окупационе снаге“... Берлин чврсто стоји на свом ставу о еврокризи, а заузврат га осипају увредама, поредећи га са нацистима. “Цајт“ размишља о томе како би Немци требало да реагују.

Не видим то као услов, већ као питање приступа - хоће ли Србија и већина чланица ЕУ бити партнери или ће се заглавити у конфронтацији. Јасно је да се о статусу Косова не слажемо: Србија га види као део своје државе, док је из нашег угла Косово независно, и то се неће променити.

Незадовољни одлуком Народне скупштине РС, којом је изостављен префикс „босански“ у називима градова Брод и Костајница, као и званичним ставом Уставног суда РС да тиме није повређен витални национални интерес Бошњака, бошњачки парламентарци најавили су блокаду НС РС. 

Повратак Турске на мјесто злочина утемељен је на политичким вриједностима, економској међузависности, сарадњи и културној хармонији. Стратешка дубина подразумијева обнову Балкана, који је у вријеме отоманског царства био успјешна прича.

Већ девет година фотокопирамо од других све и свашта – законе, статуте, уставе, политичка уређења, економију, монетарну политику – али то уопште не кријемо. Напротив, хвалимо се на сав глас, из петних жила се трудимо да сви примете како преписујемо.

„Декосовизација“ се, према Месићевом мишљењу, односи на одсецање главе великосрпском шовинизму, елиминацији онога што Србе, општеприхваћено, чини непредвидљивим, агресивним и опасним.

Спољни „фактор“, увек све учини, да на власт дођу њихови пулени, који су на урушавање државе све спремнији и лакши на руци, за доношење одлука, које иду у том правцу! Значи, мојих, наших, на овој сцени политичкој нема, јер сви су они Србију водили и воде је у истом правцу: у слабљење и разбијање и неред!

За све грађане Србије врло злокобну тужбу НУНС-а могу да оборе материјални докази, тј. мапе, слике разрушених српских села у Далмацији, Крајини, Лици, Кордуну, Банији, Славонији, БиХ, КиМ, као и статистички подаци о геноциду над православним Србима током НДХа, Туђманове или Тачијеве демокрације.

Која су питања која постављамо у званичним разговорима са представницима власти у државама бивше Југославије? Које нам одговоре сервирају? Шта нам кажу челни људи држава у којима су Срби данас националне маљине, а у некима немају чак ни такав статус?