Већ девет година фотокопирамо од других све и свашта – законе, статуте, уставе, политичка уређења, економију, монетарну политику – али то уопште не кријемо. Напротив, хвалимо се на сав глас, из петних жила се трудимо да сви примете како преписујемо.

Делује да је логично сменити политичку фигуру која иза себе има оволико проблематичних момената. Заправо, мислим да политика коју је промовисао Драган Ђилас није ни требала да добије поверење грађана на изборима. Али она јесте добила то поверење и Ђиласова победа у Београду је била убедљива.

„Декосовизација“ се, према Месићевом мишљењу, односи на одсецање главе великосрпском шовинизму, елиминацији онога што Србе, општеприхваћено, чини непредвидљивим, агресивним и опасним.

За овог аустријског најпре државника, а онда и бизнисмена, говори се и како је својевремено лобирао за признавање албанске републике на Косову, а што је, по његовом доласку у нашу земљу, код мене, као типичног Србина Балканца, изазвало и недоумицу и мучнину.

За све грађане Србије врло злокобну тужбу НУНС-а могу да оборе материјални докази, тј. мапе, слике разрушених српских села у Далмацији, Крајини, Лици, Кордуну, Банији, Славонији, БиХ, КиМ, као и статистички подаци о геноциду над православним Србима током НДХа, Туђманове или Тачијеве демокрације.

Највероватнији циљ новог таласа демонизовања српства, који је започет стављањем знака једнакости између Гаврила Принципа и Осаме бин Ладена, јесте отцепљење Војводине од Србије.

Случај Жарка Лаушевића је неспорна трагедија. Двојице младића више нема, а Лаушевићев живот је разорен. Два суђења нису помогла да се случај довољно расветли. Бројна питања остају. Да ли су те вечери он и његов брат само бранили своје животе?

Један значајан део наше политичке елите после октобарских промена, неки из наивности, други из личних интереса, а трећи из лакоумности и незнања, био је фасциниран Вашингтоном, Бриселом, Берлином, Лондоном, па и Москвом.

Политичка јавност у Републици Српској, како видимо, не прихвата диктат, принуду и политику свршеног чина, ма од кога и ма у чије име долазила. Такви облици комуницирања враћају нас у XIX век и потпуно су непримерени времену у коме живимо.

Можда се у случајевима господе Дачића и Вучића ради о чистој религијској спознаји? Из историје и религије су познати такви примери.