Случај Жарка Лаушевића је неспорна трагедија. Двојице младића више нема, а Лаушевићев живот је разорен. Два суђења нису помогла да се случај довољно расветли. Бројна питања остају. Да ли су те вечери он и његов брат само бранили своје животе?

Основни проблем ДС и даље је у томе што чланство остаје ван матице политичког одлучивања, а само радикалнија демократизација унутарстраначког одлучивања може обезбедити реафирмацију основних демократских принципа и вредности који чине њено основно политичко извориште. 

Политичка јавност у Републици Српској, како видимо, не прихвата диктат, принуду и политику свршеног чина, ма од кога и ма у чије име долазила. Такви облици комуницирања враћају нас у XIX век и потпуно су непримерени времену у коме живимо.

Зато апелујемо на све вас који сте се пријавили за изборе да у недељу, 3. новембра 2013. године, изађете на гласачка места, без обзира на то што сви они који су желели да гласају неће моћи да остваре то своје право.

Случајно или не, испоставило се да је све оно што је у програму отварања Универзијаде било подвучено као „студентско“ и „волонтерско“ протекло беспрекорно, уз изванредно много шарма и позитивне енергије.

Оно што је ЕУ, али и ММФ морала нерадо да призна пре пар месеци јесте да је економска политика мађарске владе, под диригентском палицом Виктора Орбана, довела до изузетно повољних економских ефеката по економију Мађарске, те је она постала земља која је најбрже изашла из рецесије.

Очигледно је да се ова групација привредника-политичара не бави само економским проблемима већ су они и одлучујући фактор у доношењу политичких одлука: састављању постизборних коалиција, одређивању повољног тренутка за одржавање избора, финансирању странака и контроли медија.

Зато не треба да нас чуди што се већ дуже време јавља велика равнодушност и апатија која уништава наш друштвени и политички живот сводећи га на бесомучно страначко намиривање и све огољенију и бескрупулознију политичку трговину, што ствара све већу апатију и разочараност у нашем друштву.

Није ли наивно веровање да ће просечан српски гласач прогутати визе уместо хлеба и Томислава Николића у европском руху? Изгледа да није – тешко памтимо, лако заборављамо, сужене су нам могућности, а и овде се брзо смркава. 

Земље ЕУ имају своје економске интересе на истоку и без преке потребе нису раде да се отворено конфронтирају са Русијом. Није ли онда најбоље, и такорећи „идеално“, да се Јужни ток руши баш у Србији, која је традиционални савезник Русије и која није чланица ЕУ?