Дакле, док год српски председник у пријатељском ћаскању са српским тајкунима каже њима – еј људи, што ви не изградите један мост – дотле ни једном тајкуну неће фалити ни длака са главе.

Преко своје гигантске мултинационалне компаније Арева, у којој држава има 80% акција, Француска користи два главна рудника у Нигеру. У оном у Арлиту има 63% акција, у Акокану 34%, а у Имурарену, који још увек није почео са радом, има 56% акција.

У овом тренутку за измене и допуне Закона о информисању би гласало 108 посланика, против 110. Ако од 12 посланика ЛДП-а, 10 гласа за и ако за гласа и пет пензионера, то је укупно 123. И то је довољно за изгласавање закона уколико у сали не буду Пешићева, Кораћ, Батић, Дамјановић и Хаљими.

Ово значи да тренутни ниво спољне интервенције у Сирији јесте сличан нивоу који је извршен против Совјетског Савеза и његових комунистичких присталица који је уследио након совјетске интервенције у Авганистану. Спољни савезници не обезбеђују само обуку, обавештајне податке и помоћ, већ такође и оружје.

Ништа мање питања изазива и став власти Србије. Стиче се утисак да се руководство земље труди да се максимално дистанцира од процеса, игноришући чињеницу да се у Хагу не суди Караџићу, већ свим Србима, српској државности и православљу.

Сиријска влада је велики савезник Ирана, а Иранци подржавају Башара ал-Асада зато што уз његову помоћ могу проширити своју интересну сферу, уз то Иранци су припадници шиитске верске групе која подржава алавитску верску секту.

Суштина Вукадиновићевог текста је у закључку да је дискутабилно ко је био издајник и непријатељ. Победници-партизани који су још тада кортешовали са читавим светом, Британцима и СССР, или они који то данас чине?

Србија је одавно постала регионални Ел Дорадо за имућну и незаситу мањину, односно конц-логор за ојађену већину. Површна статистика може да замаскира ту трагичну чињеницу, али професионални новинари, уредници и аналитичари не би смели да се задовољавају површном статистиком.

Упркос темељности српских колега, не мало изненађење за мене је представљала чињеница да српски медији ни једном речју нису поменули бившег амбасадора Србије у Пекингу, Момира Удовичког, човека који је био можда кључни сидраш српске дипломатије на Далеком истоку.

Сви су сагласни да оно мало гласача није знало шта ради у тренутку гласања па сада општинска власт треба да буде идентична републичкој, са малим измена и допунама а све са циљем да на „престо“ не заседну „ратни хушкачи“.