Битни су прави наручиоци, учесницима у убиству Зорана Ђинђића. То су Александар Никитовић, Александар Тијанић, Раде Булатовић и Драган Јочић, уз прећутно одобравање данашњих власти, ваљда због веза које Тијанић има са Срђаном Шапером.

Сви су сагласни да оно мало гласача није знало шта ради у тренутку гласања па сада општинска власт треба да буде идентична републичкој, са малим измена и допунама а све са циљем да на „престо“ не заседну „ратни хушкачи“.

Њихов највећи страх је од критике Вучића „са десна“ односно са српског становишта. Притисцима и тоталном контролом медија Вучић се побринуо да једина критика која евентуално сме бити упућена њему буде од људи из евро-реформског табора, који су му у суштини истомишљеници.

Протећи ће још много воде док не испливају конкретни докази да се Хрватска и Република Српска могу наслањати једна на другу као пријатељске и партнерске стране, али у првој посјети хрватског предсједника Бањалуци у овом тренутку треба видјети и факте који охрабрују.

Осетивши се прозваним, јер је инкриминисани „штекер“ открила управо војна служба, министар војске, од милоште а и шире познат као Бата Сантос, пожурио је по муштулук као трећепласирани, али ће и он добити „бону“. А можда сва тројица поделе једну „бону“, ради штедње.

Највећи проблем Србије и јесте у томе што има разорено друштво, а било би логично да се представник невладине организације залаже за стварање што снажнијег друштва као основне претпоставке за успостављање стабилног политичког и државног система.

Србија није никога напала, управо супротно, њу је напао НАТО. Ипак, Шешељу се судило скоро 12 година без првостепене пресуде и пуштен је на слободу јер су се судско веће уплашило да може доћи до Шешеље смрти у затвору ако се не буде адекватно лечио. Дакле, скандал незабележен у модерној правној историји.

До јуче су наши истакнути привредници били незаобилазни партнери владе. А сада је „у кипарском просветљењу“ и председник Републике увидео да новац зарађен у Србији износе управо они који су ослонац економске политике.

Неко ко не зна ништа о односима ЕУ и наше земље у Милошевићевом периоду, логично би помислио на основу ове формулације, да је Милошевић оружано нападао земље ЕУ, укључујући  бомбардовање, уводио јој економске санкције због којих је ова потонула у беду, или политички изоловао од остатка међународне заједнице.

Оно што је бесмислено у целој овој причи јесте уплитање нација и држава у музичку индустрију. Нажалост, то је управо оно што актери наведене индустије често раде, налазећи неку рачуницу у томе што сваки певач са ових простора може да представља сваку од земаља са ових простора.