Три стотине и педесет година, за колико је моравска Србија робовала под Турцима, чувар њене идеје о државности и онда када државе више није било – била је Српска православна црква. Њени патријарси, владике и калуђери увек су били на челу народне борбе за слободу, па су зато у много примера вешани и дављени, сабљом сечени и набијани на колац.

Србија је одавно постала регионални Ел Дорадо за имућну и незаситу мањину, односно конц-логор за ојађену већину. Површна статистика може да замаскира ту трагичну чињеницу, али професионални новинари, уредници и аналитичари не би смели да се задовољавају површном статистиком.

Брутално контролисани медији, поред осталог, Вучићу требају и да би могао да прикрије сопствену метафорфозу, од младог Шешељевог јуришника који прети осветом „сто Муслимана за једног Србина“, у великог поштоваоца Тонија Блера и Алистера Кембела

Сви су сагласни да оно мало гласача није знало шта ради у тренутку гласања па сада општинска власт треба да буде идентична републичкој, са малим измена и допунама а све са циљем да на „престо“ не заседну „ратни хушкачи“.

Ово значи да тренутни ниво спољне интервенције у Сирији јесте сличан нивоу који је извршен против Совјетског Савеза и његових комунистичких присталица који је уследио након совјетске интервенције у Авганистану. Спољни савезници не обезбеђују само обуку, обавештајне податке и помоћ, већ такође и оружје.

Ништа мање питања изазива и став власти Србије. Стиче се утисак да се руководство земље труди да се максимално дистанцира од процеса, игноришући чињеницу да се у Хагу не суди Караџићу, већ свим Србима, српској државности и православљу.

Сиријска влада је велики савезник Ирана, а Иранци подржавају Башара ал-Асада зато што уз његову помоћ могу проширити своју интересну сферу, уз то Иранци су припадници шиитске верске групе која подржава алавитску верску секту.

Суштина Вукадиновићевог текста је у закључку да је дискутабилно ко је био издајник и непријатељ. Победници-партизани који су још тада кортешовали са читавим светом, Британцима и СССР, или они који то данас чине?

До јуче су наши истакнути привредници били незаобилазни партнери владе. А сада је „у кипарском просветљењу“ и председник Републике увидео да новац зарађен у Србији износе управо они који су ослонац економске политике.

Однос Берлина и Брисела према Београду је детерминисан понашањем Србије према Косову односно процесу имплементације косовске независности. Све остало је у трећем или петом плану, укључујући поменуте „европске вредности“, људска права, слободу говора, третман опозиције итд.