Држава Србија је симулација државе: она има границе, има власт, законе, грађане. Међутим, те границе су склоне померањима, власт је хронично неспособна, закони су или лоши или се не примењују, а грађани су понижени, уплашени и ућуткани. Последица изградње мита о вођи је живљење у фикцији.

Ништа данас није толико мистично као “случај Сребреница”, који у најмању руку треба добро испитати, пре него што се влада залети да донесе било какву резолуцију. На то упозоравају, сем становника Републике Српске, и интелектуалци широм света.

Србија је, као и Македонија, европски статусни „чекач“ на придружење, а не „преговарач“. Еуфемизам „кандидат“ лако се брка са оба, веома различита стауса пред ЕУ. За разлику од Србије, Црна Гора је почела преговоре.

Оно што одговорни са стрепњом очекују је драконска казна од педесет хиљада динара. Оно што већ несумњиво имају је грижа савести. Српска јустиција, после оштрог реза у судству, извукла је свој тупи мач и њиме немилосрдно витла пред министрима

Јеврејској држави је савршено одговарао бивши египатски председник Хосни Мубарак и без обзира на проблеме са Хезболахом и Ираном, одговара им и сиријски председник Башар ел-Асад као „мање зло“. Један од разлога за овакав заокрет је свакако Вашингтон.

За Косово се каже да је колевка српства, да је света земља, да је, како је то рекао један песник, најскупља српска реч? Зашто Косово има митски значај за Србе? Какву је улогу имао косовски мит у обликовању националног идентитета српског народа?

По мишљењу члана организационог комитета Руске националдемократске партије Владимира Тора, стварање козачких дружина у Кубану природан је одговор становништва тог подручја на „страну најезду на ову област”. Грађани руске националности управо тако доживљавају садашњу ситуацију.

Реч је о генералној амбицији ДС-а да око себе окупи све проевропске снаге у Србији. Колико видим, од мањинских заједница само смо још ми остали на ногама. Сви остали или су се утопили, или су на тако кратком ланцу према Демократској странци да ни главу не могу да дигну.

Модел монополског капитализма у последњој четвртини XIX века заменио је модел слободне конкуренције, који је, проживевши у Европи и САД око 60 година, скончао сломом на Бечкој ефектној берзи 8. маја 1873. године.

Када је 29. априла прошле године Божидар Ђелић потписао Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ, Србија се од тог потеза тресла све до избора, који су одржани 11. маја. Зашто је годину дана после еуфоричног потписивања, питање Европе стављено на дубоки лед?