И ван буџетског питања, основна британска критика је у томе да је ЕУ умешана у свашта, што би било боље оставити у надлежности националних држава – а да је тако притицање моћи непрекидно деценијама обављано у правцу ЕУ центра.

Грађани Србије треба да иду на одмор тамо где се осећају безбедно. Председник Тадић ме није критиковао, он је неприкосновени ауторитет Одазвао бих се Шутановцу на војну вежбу. Бирам Путина пре Обаме. Вратићемо Приштину за преговарачки сто.

Мас је очекивао да ће његов блок довољан број места за организовање референдума, али бирачи у Каталонији су, иако су подржали борбу за независност, ускратили већинску подршку странци КиУ Артура Маса, чија се политичка агенда у доба распламсавања кризе сводила искључиво на причу о независности.

Србија је још увијек далеко од Вилија Бранта, а такав чин ће у коначници бити неопходан. Охрабрује ме, међутим, што у Србији постоје људи, попут Чедомира Јовановића, Наташе Кандић, Соње Бисерко, уз снаге које их подржавају, и мислим да је то добро за будућност Србије али и цијелог региона.

Ова истраживања, са једне стране, дакле, упућују да Унија више не само да нема јавни имиџ алтернативног, авангардног и/или прогресивног пројекта, већ се појављује као застарели лик једне концепције коју је нови век у различитим аспектима у највећој мери превазишао.

Амбиција једног министра да се обрачуна са једним дневним новинама доћи ће главе већини српских медија и већини српских главних уредника. Драконске милионске казне које прописује Предлог закона напросто не остављају могућност нормалног бављења новинарством у овој земљи.

Данас имамо потпуну неконтролисаност многих процеса и потпуну неодговорност. Створен је систем не само корупције, већ и систем тоталног неиспуњавања закона, наредби, инструкција. Закон постоји, али се он неизвршава или се извршава наопако, све зависи од суме мита.

Од свих грешака које се могу приписати овој влади, та је највећа – претерана обећања. Влада је далеко од реализације прокламованог. Она није нашла решење тешке загонетке актуелне светске кризе, али једно је успела – избегла је слом, панику, масовнија банкротства.

Да би се истеривање ђавола продужило, није довољно форсирање тема из тзв. „суочавања са прошлошћу“. Потребно је да оне постану део српских институција – оних које су најодговорнијe за социјализацију, образовање и васпитање младих.

У емисијама таквог популистичког и демагошког типа увек позвани функционер има посебан стаутус који се огледа у фингираном „дијалогу“ у коме је он поштеђен од непријатних и неселектованих питања,а ли је важно да се увек чује глас тзв. обичних гледалаца.