Али за разлику од осталих, Курти никоме не покушава да се додвори љигавим мантрама о „регионалној сарадњи“, „добросуседским односима“ и „заједничкој европској будућности“, он веома убедљиво наглашава да Срби и Албанци нису посвађана деца која се „нису добро упознала“, већ народи који на Косову имају противречне интересе.

Знак да се декларација о Сребреници расправља – без истинске расправе! – и доноси у Страсну седмицу је знак за оне који знакове умеју да читају. Али – не треба се умислити. Дакле, после невине смрти, мора доћи до васкрсења – али само за оне достојне покајања и исцељења.

Масовна убиства као што је био злочин у Одеси подсетиле су нас на геноцидне фашистичке и нацистичке методе примењиване током Другог светског рата против Срба, Јевреја, Руса... Сејући данас страх, ужас и смрт према онима који другачије мисле и који говоре другим језиком

Судбина браће Дробац јесте метафора положаја српске заједнице у Хрватској и односа хрватске јавности према случајевима очигледне националне дискриминације. Каква се порука шаље преосталим Србима у Хрватској оваквим понашањем премијерке?

Сва ова конфузија око потапања јужнокорејског патролоног брода јасно упућује на заташкавање осим уколико јато птица није свој убојити арсенал допунило противбродским пројектилима.

Посебно место у читавој овој скаредној представи имају западни амбасадори и ЕУ-фунцкионери који су, у већем броју него раније, присуствовали „Паради“ и дали јој подршку. Ведри и насмејани, без имало гриже савести, шетали су и сликали се поред руинираних објеката злочиначке агресије њихових држава.

Био је очигледан велики притисак на многе земље широм света да признају Косово, како би пресуда Међународног суда правде била дочекана у контексту промењене реалности – на пример, да је преко пола света до тада признало Косово.

У областима демократије и правне државе, ова држава-кандидат још увек јако подбацује. Парламент јој је изузетно слабашан. Не постоји независност и неутралност судства. Слобода изражавања мисли постоји само на папиру – али не и у пракси.

Година 2009. није ништа мањи изазов него 1989. Србија 2009. нема Милошевића. Газиместан јој никад није био даљи. Појачава се притисак на РС. Да ли српски вођи данас одлучују рационалније? Самосталније? Да ли ћемо проналазити бољи пут? Неће бити доброг у кризи. Али нису ни сва зла иста.

Може се легитимно поставити питање да ли су напади на појас Газе и Судан у Африци само припрема за напад на иранска нуклеарна постројења. Иран није Судан и представљаће много тежу мету за израелске борбене авионе.