Са собом је донео не само архиву коју је водио као министар двора краља Петра II, него и своје белешке, разна документа, рукописе и богату документацију о усташком деловању. Успомене на свој контраобавештајни и полицијски рад, као високи функционер апарата безбедности Краљевине Југославије, писао је и у Лондону, за време рата и док је био министар правде у емигрантској влади

Коначно – и најважније – није ли, можда, читава драма са „разграничењем“, „поделом“ итд. био само игроказ за домаћу јавност и СНС гласаче, не би ли лакше прогутали оно што је од почетка једино и било у игри: потписивање траженог и по свему судећи олако обећаног „правно обавезујућег споразума“ са Косовом, у замену за коначно формирање „заједнице/асоцијације српских општина“ у складу са уставом и законима Косова и планом Мартија Ахтисарија?  

Досадашње исксуство са локалним изборима, на којима су активисти СНС умели да врше безобзиран притисак на бираче и бирачке одборе, не даје нам, нажалост, претераних разлога за оптимизам.

Вучић себе свео на "обичног трговачког путника и пропагандисту 'Рио Тинта'".

Обичан грађанин зна толико да се те недеље (24.9) или викенда, десио оружани сукоб Срба и полицајаца Албанаца у околини староставног манастира Бањска („Страхињићу Бане [...] у маленој Бањској) и да су званично страдала четири лица, три Србина и Албанац. После тога, исти тај, обичан грађанин може да сазна: да је сатима пре акције „косовске“ полиције српска наоружана група праћена и снимана из ваздуха; да је и КФОР (НАТО) „присуствовао“ сукобима; да је пронађена велика количина оружја – за „цео батаљон“; да је, јавности познати, М. Р. писмом признао организовање оружане српске групе (сâмо то признање и није судски доказ), и можда још понешто.

Кад бисте водили рачуна о парковима, грађани би и њих исто тако бранили. Али вас – властодршце и властољупце, мале и велике тиране, државне и локалне шерифе и спахије — није брига ни за паркове, ни за Државу, јер је све то за вас „дедин плац који може да се прода, додуше јефтино, али хеј, паре за џ“

 Посебно плаши оно што је Ђилас наговестио при крају текста, то јест да су „ово само смернице“ и да је „неопходно донети стотине мера које би пратиле овакав развојни концепт“. Коме досада није било јасно какав концепт предлаже Драган Ђилас, сада се у то може лако уверити. У две речи – државно администрирање. 

Првостепена пресуда од 15 месеци затвора из јула 2009. и другостепена од 15 месеци из маја 2010. године. у процесу за непоштовање суда против професора Шешеља имају и своју тајну верзију!О каквом се правном скандалу ради јасно показују следеће чињенице.

Од почетка године, кинески економски субјекти су ликвидирали рекордну количину америчких државних обвезница, у износу од (најмање) 53 милијарде долара.

Кад год помислимо да су амерички званичници достигли максимум у улози окупационих управника у Србији, коју су сами себи ексклузивно доделили, увек нас изненаде тако што превазиђу сами себе.