Под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент ММФ, српске власти су, после петооктобарског преврата (2000), прихватиле неолиберални програм економских промена (такозвани Вашингтонски договор) који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. 

Једино уређени свет има шансу да избегне ратну катаклизму. Глобална економска криза и њене последице за народне масе наглашавају потребу за промену система који је извор експлоатације, ратова и беде.

У таквом свету који би спас дуговао Кини, економија не би била судбина; сигурност и поредак се враћају у живот грађана; влада мир. Демократија и људска права више нису актуелна, јер су она реликт из прошлости, део окончане епохе која је позната под именом Запад.

За ову серију се без претеривања може рећи да је савремени пандан оригиналних „Отписаних“ – која је и по тексту, и по глуми, и по режији представљала телевизијску авангарду свога времена, у корак са најбољим жанровским програмима свог времена

Злоупотреба статистике се у последње време захуктава и улази у домен менталне акробатике – најбољи пример тога је примена различитих методологија мерења (не)запослености и просечне зараде.

Основни циљ промене важећег Устава био би, пре свега, накнадна легализација предаје једног дела државне територије у руке албанских сепаратиста, а затим и даља разградња и раслабљивање Републике Србије, све до њеног потпуног разваљивања и уништења.

Свет је у шоку дочекао почетак директног сукоба Ирана и Израела, а заједнички именитељ страха је деструктивни потенцијал тог рата, који у потпуни хаос може додатно да гурне Блиски исток, али и читаву планету

Ванредни професор медијских студија на Филозофском факултету у Новом Саду Динко Грухоњић и редовни професор међународног јавног права на Правном факултету у Косовској Митровици Дејан Мировић скоро да су вршњаци.

Дакле, док се албански прваци међусобно такмиче у ПОДИЗАЊУ лествице својих захтева, српска власт (читај, Вучић), добар део опозиције и већина медија раде управо супротно – непрестано спуштају улог, смањују аспирације и погоршавају ионако не нарочито повољну преговарачку позицију Србије

Лудилу нема краја. Само, да ли њега производе баш „странци“ и „тајкуни“? Зашто би Запад рушио Вучића, када податније владе у Србији  није било у последњих сто година? Зашто би га рушили тајкуни, ако су сви и даље богати, срећни и на слободи?