Иако ресорни министар рече да неће бити одустајања, предлог члана 52а је, пред страхом од универзитетског штрајка,  повучен. А да ли је победа академске јавности коначна не може се са уверењем знати, јер недавно искуство казује да се предлог, у неким „припремљенијим“ условима, може поновити

Ипак, неупоредиво највећи терет ове промене изнела је СПЦ у Црној Гори.  Пре свега, митрополит Амфилохије лично (кога његови сарадници од миља зову „Ђедо“), као и владика Јоаникије, њихово свештенство и монаштво, у заједништву са народом

Не бих да коментаришем „уметничку“ страну ове чудновате инсталације. Само ћу рећи да она одлично осликава сву „таштину празнине“ насталу симбиозом другосрбијанско-скоројевићког „граџанизма“ и вулгарне идолатрије актуелног режима. И ко зна каква ће све уметничка чуда из те симбиозе тек да проистекну.

 Уколико сам погрешио у оваквом сагледавању тренутне политичке стварности, то свакако неће бити први пут, али ће ми причинити, иначе ретко, задовољство да сам ја погрешио, а да је потпуно остварен циљ за који се искрено залажем

На први поглед, режим је добио „три у један", тј. практично је („победнички“) избегао скупштинску расправу о било чему, а пре свега о сопственој одговорности за трагедију у Новом Саду. Али остаје дилема да ли ће тиме, на другој страни, појачати изливе незадовољства на улици, у јавности и међу грађанима

А када се све то састави и стекне (и уколико се, наравно, икада стекне), онда ће одлука о једној или више колона бити оно што и треба да буде – само ствар тактике и процене у конкретним околностима. И обрнуто, уколико се горе наведени услови и претпоставке не стекну, никакво бајање, слагање и преслагање колона неће бити од помоћи 

Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. 

Зар се није Унија ипак пробудила из свог балканског сна? Ништа није погрешније од ове претпоставке. Она промашује једну кључну чињеницу: ЕУ и Вучић имају своју заједничку „агенду“ од самог почетка његове владавине

Неолиберазлизам је био генерацијски пројекат западне „baby-boom“ генерације.

Филмови о маскираном осветнику који на улицама измишљеног Готам Ситија под окриљем ноћи пребија и сакати све оне који су недодирљиви за „дугу руку закона“ увек су представљали глобални спектакл