Вилијем Монтгомери о догађајима пре и после 5. октобра - од атентата у Будви до изручења Милошевића и убиства Ђинђића

Председник је, премда у телефонском разговору са премијером није рекао ништа, веровао да је изручење Милошевића противзаконито. Али није предузео ништа да то заустави. Делом и због Коштуничиног супротстављања политици према Хагу, Црвене беретке су у побуни имале посредну или непосредну подршку. Истовремено, Ђинђић је био принуђен да прекине споразум са њима. Зато је и убијен.

Постоје књиге које у самој најави обећавају да ће постати хит. Једна од таквих је и Недипломатски животи која ће ускоро бити пред читаоцима на српском и енглеском језику, издавачке куће Цлио, чији су аутори брачни пар Вилијем и Лин Монтгомери. Вилијем је био амбасадор у Србији од 2000. до 2004. године, пре тога исту функцију обављао је и у Бугарској и Хрватској.

Због чега је ова нова књига бившег амбасадора посебно привлачна и знаковита данас, тачно 25 година од петооктобарских промена у Србији? Приближно тачан одговор би гласио: зато што детаљно сведочи шта је све радио овај дипломата у име америчке владе да се у Србији сруши власт Слободана Милошевића. Он прецизно описује како је његов ангажман почео још док је био амерички амбасадор у Загребу, а по завршетку мандата се наставио у Будимпешти:

„Нисам намеравао да имам малу канцеларију у политичком одељењу америчке амбасаде у Будимпешти. А то је значило: просторије у згради која није амбасада; одговарајући смештај, сличан амбасадорским резиденцијама широм света. Био би то дом за моју породицу и база за примање посетилаца из Србије, као и странаца који су се бавили српским питањем… Потпуна независност од амбасаде.

Мислим да је Стејт департмент прихватио ове прилично необичне захтеве, из три разлога. Пре свега, Србија под Милошевићем сматрана је за опасну земљу, али и земљу у којој смо желели да допринесемо променама које би биле у складу с нашим интересима. Потом, мој рад у Хрватској био је добро оцењен.“

Нико није предвиђао да ће Милошевић у догледној будућности изгубити власт. Све се променило 27. јула 2000. године, када је неочекивано расписао ванредне изборе

Нико није очекивао пад режима

Важно је нагласити да готово нико није предвиђао да ће Милошевић у догледној будућности изгубити власт. Очекивало се да ће Будимпешта бити наш центар, можда током низа година. Све се променило 27. јула 2000. године, када је Милошевић неочекивано расписао ванредне изборе за 24. септембар. Већ сам се полако упознавао с лидерима опозиције. Почели смо да радимо по двадесет сати дневно у свеопштој кампањи подршке опозицији у борби против Милошевића, укључујући и њиховог кандидата за председника, Војислава Коштуницу. Већ у октобру 1999, Национални демократски институт позвао је активисте из редова српске опозиције да присуствују конференцији у Будимпешти. Дошли су на конференцију, чији су им резултати били од значајне помоћи. Ти резултати обухватали су и истраживања која су показивала да Коштуница има веће изгледе да победи Милошевића, него очигледни лидер Зоран Ђинђић. Ђинђић је то прихватио. Обезбедили смо значајну материјалну потпору за новоосновану протестну групу названу Отпор, као и за целокупну опозицију. Поред тога, у Мађарској смо организовали обуку за посматраче избора.“

Монтгомери се у Будимпешти састајао са припадницима српске опозиције, а као посебно занимљиве описује три сусрета са Вуком Драшковићем, лидером СПО, у његовој кући у Будви. Амерички циљ је био стварање поуздане, уједињене опозиције против Милошевића, али Вук је желео да иде самостално на изборе.

„Страховали смо да би то могло да распарча опозиционе гласове и доведе до Милошевићеве победе. Зато сам отишао у Будву да се састанем с њим. На првом састанку, објаснио сам њему и његовој супрузи Даници да смо обавили опсежна истраживања и да су резултати сасвим јасни: ако би учествовао самостално, Вук би добио врло малу подршку. Обоје су се томе успротивили, нарочито Даница. Чврсто су веровали да имају врло одану базу подршке, много већу но што су показивала наша истраживања.

Резултати истраживања које смо презентовали опозицији показивали су да Коштуница има веће изгледе да победи Милошевића, него очигледни лидер Ђинђић. Он је то прихватио

На дан 15. јуна, у Будви је покушан атентат на њега. Пре тога је један такав покушај преживео и на Ибарској магистрали, у октобру 1999. године. Отишао сам да га посетим неколико дана касније, те да последњи пут покушам да га убедим. Седео сам на софи на којој је он седео у тренутку покушаја атентата. На софи је било неколико рупа од метака. Несуђени атентатори пуцали су у њега кроз стаклена врата удаљена отприлике три метра. Вук је имао завоје на оба уха, пошто су му меци погодили обе ушне шкољке, практично на истим местима. Искрено речено, гајио сам одређене сумње у погледу тог атентата, с обзиром на паралелне поготке у уши.

Обезбедили смо материјалну подршку за протестну групу названу Отпор, као и за целокупну опозицију. Поред тога, у Мађарској смо организовали обуку за посматраче избора

Изгледало је немогуће да су га промашили, а притом прецизно погодили две ушне шкољке. Међутим, када је премијер Ђинђић убијен, полиција је током операције Сабља ухапсила око хиљаду људи, међу којима су се нашли и несуђени атентатори, који су признали покушај убиства Драшковића и у потпуности потврдили Вукову верзију. Извини, Вуче, што сам посумњао у твоје речи!“

Резултати избора били су потпуно у складу с оним што су истраживања предвиђала. Вук и његова партија практично су испали из политичке игре.“

Легија и ДОС

Присећајући се састанка Ђинђића и вође тада моћних Црвених беретки, Милорада Улемека Легије, дан уочи 5. октобра, Монтгомери пише да је то био почетак кобне повезаности између Ђинђића и ДОС-а и Легије и Земунског клана.

Искрено, гајио сам одређене сумње у погледу атентата на Драшковића у Будви, с обзиром на паралелне поготке у уши. Изгледало је немогуће да су га промашили, а притом прецизно погодили обе ушне шкољке

„Легија је обећао да Црвене беретке неће интервенисати против демонстраната. Данас је сасвим јасно и то да је његово обећање имало високу цену. Утицај криминалних кланова и Легије није престао с Милошевићевим падом. Тај пад је за њих значио само то да је на сцену ступила нова влада с којом би требало да покушају да сарађују. Потпуно сам уверен да је премијер Ђинђић много боље од мене био упућен у улогу и утицај криминалних кланова, те да је веровао да је то можда једно од кључних питања која је требало решавати. Вечито ћу се питати шта је све знао, када је то сазнао, и какве је све компромисе био приморан да направи.“

Недељу дана по доласку у Београд, Монтгомери је добио телеграм из Вашингтона у којем је било наведено десет различитих корака које би нова власт у Србији требало да предузме како би доказала свој потпуни раскид са деловањем Милошевића и његове владе – са посебним нагласком на насиље почињено у годинама рата у Хрватској, Босни и на Косову.

Требало је спровести истрагу о ратним злочинима свих српских војних и паравојних заповедника, а онда их, ако то наложи Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији, ухапсити и испоручити:

„То је недвосмислено звучало као да је Србија потпуно одговорна за све почињено насиље. Знао сам на темељу тадашње атмосфере и по томе како су Срби у просеку разумели природу тих догађаја из своје перспективе, да је потпуно немогуће доставити такав списак новој власти на разматрање. Пренео сам то Вашингтону, и рекао да је неопходно да идемо корак по корак.“

Легија је обећао да Црвене беретке неће интервенисати против демонстраната. Данас је сасвим јасно и то да је његово обећање имало високу цену. Утицај криминалних кланова и Легије није престао с Милошевићевим падом

Аутор у књизи набраја и образлаже те кораке, да би закључио:

„С данашњег становишта, потпуно признајем да су Сједињене Државе слабо разумеле значај и снагу криминалне мреже у Србији. Потценили смо је и нисмо јој посветили пажњу какву је заслуживала. Јесмо били потпуно свесни пречестих отмица и убистава, али нисмо схватали колико велику претњу то представља за нову владу. Исто тако, нисмо схватали да те банде зарађују велики новац продајом дроге, застрашивањем, ’куповином’ јавних предузећа практично у бесцење и откупнинама плаћаним за отете особе. Тако стечени новац ишао је у џепове многих, укључујући свакако и поједине представнике власти. Током санкција у Милошевићевој ери, криминалне банде стекле су велику моћ, пошто су управо оне организовале шверц горива у Југославију, а онда и контролисале његову дистрибуцију. То се претворило у сарадњу с владом.“

Коштуница и полуге моћи

Говорећи о политичарима који су дошли на власт после 5. октобра 2000. године, Монтгомери најпре апострофира Војислава Коштуницу:

„У првим данима заноса након пада Милошевића, Коштуница је био средишњи лик. Ми смо ДОС, укључујући и Коштуницу и све остале, посматрали као јединствено тело које суштински дели исте основне идеале. Затражио сам сусрет с њим одмах по доласку у октобру, али су он или његов кабинет изричито тражили да његов први састанак буде с неким званичником из Вашингтона, с тим да сам и ја могао да му присуствујем. Тако је наш специјални представник за Балкан, Џејмс О’Брајен, долетео из Вашингтона, па смо се 12. октобра састали с Коштуницом. Уз њега је састанку присуствовала и његова шефица кабинета, Љиљана Недељковић. Није се устручавала да прекине Коштуницу или О’Брајена, и била је једноставно једна од најдрскијих и најневаспитанијих особа с којима сам се сусрео у каријери.

САД нису схватиле да банде зарађују велики новац продајом дроге, застрашивањем, „куповином“ јавних предузећа практично у бесцење и откупнинама плаћаним за отете особе. Били смо свесни пречестих отмица и убистава, али нисмо схватали колико велику претњу то представља за нову владу

Састанак је био љубазан, али не и топао. Није споменуо помоћ Сједињених Држава у изборном периоду, нити се на томе захвалио. Сећам се једне његове значајне изјаве. Убрзо након почетка састанка, Коштуница је рекао: ’Имам три света писма којих се увек придржавам: Устав, Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација, и Дејтонски мировни споразум.’ Кад смо отишли са састанка, Џим О’Брајен био је задовољан због те изјаве. Ја сам био знатно опрезнији. Пре свега, Запад је занемарио два кључна дела Резолуције СБ УН о Косову. Први је јасан став да се сувереност Југославије мора поштовати. Други је онај део који предвиђа да ће у неком каснијем периоду српским снагама безбедности бити допуштено да се врате не Косово како би чувале српске верске и културне објекте. Ми смо до данас можда и ’заборавили’ те две ставке, али Срби нису… Устав није предвиђао изручивање Међународном суду за ратне злочине, и то је постало Коштуничин стални рефрен: свако изручење Хагу, у складу с тим, било је противзаконито.

Са Коштуницом сам имао свега неколико састанака, и чинило се да је управо он тако желео… Поред Љиљане Недељковић, Коштуница је имао и јаког сарадника у лику начелника тима за националну безбедност, Радета Булатовића. Према њему сам инстинктивно осећао одбојност… Након убиства премијера Ђинђића, сумњало се да је Булатовић, заједно с Ацом Томићем, био умешан у састанак с Милорадом Улемеком Легијом и чланом Земунског клана Душаном Спасојевићем, на коме је било речи о атентату. Оптужбе су убрзо одбачене. Он ће касније, у даљем току Коштуничине власти, постати начелник БИА, српске обавештајне службе.

Коштуница је имао још једног врло значајног и моћног савезника, Ацу Томића. По убрзаном поступку, поставио га је за начелника војне контраобавештајне службе, која је представљала значајну силу; био је одговоран директно Коштуници и битно је ојачао улогу војне обавештајне службе. То је у основи постала Коштуничина лична обавештајна служба. Другим речима, постојала су два сегмента власти, у међусобном сукобу око моћи и идеологије.“

Ђинђићева тешка искушења

Премијера Зорана Ђинђића амбасадор Монтгомери је први пут срео на једној међународној конференцији, а онда и на састанку у Будви, неколико месеци пре избора. У Будимпешти је имао редовне контакте с кључним члановима његовог тима, посебно с Александром Јоксимовић, која је у његовој влади била помоћник министра спољних послова.

Коштуница је имао још једног врло значајног и моћног савезника, Ацу Томића. По убрзаном поступку, поставио га је за начелника војне контраобавештајне службе. То је у основи постала Коштуничина лична обавештајна служба

„Оно што ми се код Ђинђића највише допадало, поред његовог опуштеног и пријатељског начина опхођења, била је његова брзина у доношењу одлука и јасно тумачење онога што би могао да уради и оног што не би… Одлука да дозволи да Коштуница доспе у први план и постане председник за њега је свакако морала бити изузетно тешка. Стварно не знам да ли је ико заиста знао сваку Ђинђићеву одлуку или поступак. Различити људи знали су различите делове. Онај кобни део, који ја нисам знао, тицао се стварне снаге криминалних кланова и њиховог утицаја на поступке власти. То је делио с врло ограниченим бројем људи и никад о њему није јавно расправљао.

Сасвим извесно, једина особа која би могла да у потпуности осветли тај мрачни простор јесте Чедомир Јовановић. Он је био студентски лидер протеста против Милошевића 1996. и 1997, и кључни сарадник премијера Ђинђића. Очито је и да је био део Ђинђићевог тимаза односе са клановима и Легијом, те да је у тим односима имао водећу улогу. Премда се о тим контактима много говорило, недостају кључни чињенични докази. Знамо да је посетио у затвору најмање једног припадника Земунског клана (имао сам увид у записнике чувара), да је имао редовне састанке у штабу припадника клана, да је присуствовао преговорима са Легијом приликом смиривања побуне Црвених беретки и знао за уступке које је Ђинђић морао да учини како би окончао побуну. Био сам присутан у Ђинђићевом кабинету и у тренутку, недуго након преузимања власти, кад му је стигао телефонски позив са одељења царине на једном од граничних прелаза. Службеник је јављао да је Чеда Јовановић стигао на прелаз возећи новокупљено оклопљено возило и да покушава да га увезе у Србију без плаћања било каквих царинских дажбина. ’Да ли је то у реду’, питао је службеник. Ђинђић је одговорио да јесте. Нажалост, чини се да тај део српске историје и Ђинђићеве борбе вероватно никада неће бити у потпуности објашњен.“

Милошевићево изручење, Коштуничино ћутање и убиство Ђинђића

Крајем маја 2001. године Ђинђић је затражио састанак са америчким амбасадором и у четири ока му објаснио да, упркос великим напорима, неће бити могуће процесуирати и осудити Милошевића у Србији. Монтгомери бележи да је Ђинђић био крајње фрустриран због тога, али је додао и да је отворен за различите предлоге. После консултације са државним секретаром, Монтгомери је понудио пакет услуга које иду уз изручење Слободана Милошевића Хагу. А пакет је подразумевао: елиминисање свих преосталих санкција које су САД увела током Милошевићеве власти, значајна средства на предстојећој Донаторској конференцији за Југославију, отписивање дугова, посету премијера Ђинђића Америци и сусрет с председником и државним секретаром; подршку влади у пребацивању Милошевића у Хаг и обећање да ће америчка влада послати Конгресу сертификат о сарадњи Србије, да би наш програм подршке могао да се настави.

Чедомир Јовановић је очито био део Ђинђићевог тима за односе са клановима и Легијом, и у тим односима је имао водећу улогу. Знамо да је посетио у затвору најмање једног припадника Земунског клана, да је имао редовне састанке у штабу припадника клана

Све ово је америчка страна одобрила свом амбасадору за мање од једног дана, што њему даје за право да закључи колико је за америчку администрацију било важно изручење Милошевића Хагу.

„Неколико дана касније, поново сам позван на састанак с Ђинђићем. Састали смо се у његовом кабинету. Позвао је телефоном Коштуницу, рекао му да сам стигао, и затражио његов одговор. Рекао је веома јасно: ’Знаш какав је предлог. Ако намераваш да га одбијеш, учини то сада.’ Уследила је потпуна тишина. Након тридесетак секунди, Зоран је спустио слушалицу и једноставно рекао: ’У реду је, прихваћено.’ Важно је нагласити да је Коштуница, премда преко телефона није рекао ништа, чврсто веровао да је изручење противзаконито и никада није престао да га критикује. Истовремено, међутим, није био вољан да предузме активне мере којима би спречио изручење, мада је лако могао то да учини…

Позитивно је било то што смо ми испунили све своје обавезе, укључујући и Зораново путовање и сусрет са председником САД, Џорџом Бушом.

Потпуно сам уверен да Ђинђић много боље од мене био упућен у улогу и утицај криминалних кланова. Вечито ћу се питати шта је све знао, када је то сазнао, и какве је све компромисе био приморан да направи

Изручење и сарадња с Хагом довели су и до великог пада Ђинђићеве популарности, као и популарности његове владе. Наравно, све то је допринело и стварању климе која ће довести до атентата… Зорана је убила смртоносна мешавина различитих фактора. Један је био сарадња с Међународним судом за бившу Југославију. Многи Срби снажно су се противили тој сарадњи, нарочито они из редова Црвених беретки или војске, који су осећали да ће пре или касније и сами постати мете. Коштуница је био жесток критичар изручења и средишња личност у супротстављању Ђинђићу и његовој политици. Делом и због тог супротстављања, Црвене беретке су у својој побуни имале посредну или непосредну подршку. Смиривањем те побуне, Ђинђић је с Легијом и Земунским кланом склопио споразум који им је практично обезбеђивао имунитет против било каквог кривичног гоњења. Кад је Зоран био приморан да прекрши тај споразум, то је било схваћено као издаја, и зато је био убијен.“

Улога Бебе Поповића

У књизи Недипломатски животи, Монтгомери се осврће на медијску сцену почетком 2000-их и наводи да је Владимир Беба Поповић био самозвани медијски цар.

„Имао је кабинет близу кабинета премијера Ђинђића и био му је очито веома близак. Своју мисију Беба Поповић је видео у настојању да обесхрабри, блокира или спречи сваки медијски садржај који није био стопроцентно наклоњен премијеру Ђинђићу и његовој влади. Прогањао је уреднике и новинаре, претио им. Постепено сам постао свестан тог проблема, пошто су независни листови и њихова уредништва о томе извештавали моје особље и мене.

Своју мисију Беба Поповић је видео у настојању да обесхрабри, блокира или спречи сваки медијски садржај који није био стопроцентно наклоњен Ђинђићу и његовој влади. Прогањао је уреднике и новинаре

Преломни тренутак наступио је када су широм Новог Београда осванули плакати с фотографијом Верана Матића, власника и главне покретачке снаге независног медијског канала Б92, с натписом: ’Тражи се. Жив или мртав.’ Било је то дело Бебе Поповића. Затражио сам састанак са Ђинђићем, поменуо Поповића и плакате, и истакао колико би негативан утицај то могло да има на имиџ његове владе. Он је слегнуо раменима, рекао да зна за то, али да није забринут. Раније је имао с Бебом расправу о томе. Тако је остало све до атентата на Зорана. Одмах након тог догађаја, Беба се поново појавио и заједно с Чедом Јовановићем одиграо огромну улогу у спровођењу операције Сабља. Одједном су поново почеле да ми стижу притужбе независних медија. Било је притужби на то да су притварани невини људи, да су нарушавана грађанска права. Беба је беснео над сваким чланком у коме је критиковано ванредно стање. Позивао је представнике разних медија, па их обасипао грдњом и претњама.

Затражио сам састанак с новим премијером, Зораном Живковићем, и на том састанку споменуо Бебу, његове поступке и моје раније разговоре о њему са Ђинђићем. Упозорио сам га да ништа не може нанети већу штету угледу његове владе у свету од напада на медије. Тај разговор имао је три резултата: Најпре, Беба је дошао да ме посети у мојој резиденцији. Имао је са собом велику фасциклу пуну чланака у којима се критички писало о Ђинђићу и новој влади, са жељом да ми објасни како мора да се бори против тог зла. Ја то нисам тако видео, што сам му и рекао. Потом, Беба је отпуштен. На концу, стекао сам доживотног непријатеља, решеног да ми се освети“, записао је, између осталог у књизи Недипломатски животи некадашњи амбасадор САД у Србији, Вилијем Монтгомери.

Радмила Станковић

(Радар)