Србија треба да се прикључи таласу суверенизма. Ниједној сувереној држави не требају ни ММФ, ни Светска банка, нити било чији кредити (кинески, руски, азербејџански)

Комплексни међународни односи, компресовани унутар једног друштва, неминовно поткопавају кохезију која омогућава заједнички живот. Глобална космополитска разноликост је богатство, али кохезија друштва је оно што заједнички живот чини могућим

Код нас су приче о улози страних шпијуна у превратима почеле са 27. мартом 1941. године. 

Над читавим изборним циклусом надвио се таман облак нелегитимности и он ће остати да лебди током трајања овог скупштинског сазива све и када би у њему седело 250 Пашића или Слободана Јовановића – а не ово што је неки дан преко црвеног тепиха ушетало у Дом Народне скупштине

Да је неко у Вашингтону или Бриселу радио „фоторобот“ (identikit, phantombild, portrait-robot) атлантистички идеалног премијера Србије, нацртао би управо Ану Брнабић. И баш њу је Вучић изабрао за премијера. Лепо.

Ни једна претходна српска власт, изузев периода непосредне стране окупације и титоистичког времена, мада би и то, можда, било  упитно, није толико угрозила српске националне интересе и довела у животну опасност српску националну идеју

Очигледно је да је од случаја Мишковић, па до данас, за ову власт борба против корупције само пропагандно средство без садржаја и намере да се заиста спроведе. Последице су прво биле изгубљене десетине милиона евра, као у случају Мишковић

Џаба се гордимо укидањем робовласништва и феудализма, ако затварамо очи пред поробљавањем и обесправљивањем наших суграђана у савременој Србији – како на Космету, тако и другде. Најзад, џаба јадикујемо како су нам „турски султан, руски цар, и аустријски кајзер укинули најпрогресивнији устав у Европи“, ако данас ћутке допуштамо да нам Устав и законе пишу страни амбасадори, НВО активисти, и корпоративни лобисти

Премда су јој уста пуна поштовања закона, аутоколонијална српска јавност не увиђа да су управо потчињавајући и десуверенизујући закони глобализације општеважећи за све земље капиталистичке периферије.

Наглашавамо да ово није питање дневне или страначке политике, већ дословно ствар државног и националног опстанка – а предложене мере су само први, али неопходан корак ка том циљу. И зато је овај апел отворен за све појединце, групе или организације које деле исту забринутост и подржавају овде изнете захтеве.