Под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент ММФ, српске власти су, после петооктобарског преврата (2000), прихватиле неолиберални програм економских промена (такозвани Вашингтонски договор) који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. 

Предлог закона о изменама и допунама закона о стечају

Убрзо после изјаве Путина реаговао је портпарол Беле куће за наионалну безбедност Џон Кирби. Рекао је да би руски председник требало да престане да прича о предстојећим изборима у САД и да не би требало никога да фаворизује ни на који начин. Додао је да Русија жели да на предстојећим избориа победи Трамп јер он мање подржава Украјину у рату против Русије.

Зрењанинци су поново добили своју чувену смрдљиву и блатњаву жуту воду. Избори су завршени, а кад буду расписани нови, власт ће поново обећати да ће највећи комунални и здравствени проблем у Зрењанину и већем делу Баната бити решен

Да је знао оно што сада зна, велико је питање да ли би се Мило Ђукановић  одлучио да форсира доношење „Закона о слободи вероиспов(иј)ести“. Чак ни највећи оптимисти међу црногорским опозиционарима нису очекивали да ће реакција народа бити овако масовна, жестока и мудра

Шта мислите, у чијем је интересу да се број ђака по наставнику у Србији одређује према нормама Светске банке, а не према нормама ефикасног и темељног образовања?

Поред заједничке борбе и заједничких циљева које имате, и које сте заједнички поставили, морате да знате и да свако од вас мора да води и своју личну битку, која није ништа мања и ништа лакша и мање важна

Неке либералне душе рекле би да је 48 година Хуверове владавине предуг период чак и за тако велику демократију као што је америчка, али су сви ти председници, министри правде ваљда добро знали да ли је Хувер више штитио њихове приватне срамоте или националне успехе.

Можда није лоше запамтити као наук да је филм је написала девојчица из избегличке колоне Наташа Дракулић, из колоне након Олује која се можда не би ни десила да је до деведесетих било оваквих филмова.

Приватизација у земљама бивше СФРЈ није довела ни до каквог економског просперитета. Изузев Словеније, ниједна република није достигла ниво националног дохотка из 1989. Међутим, Словенија је тај ниво достигла 2008. кад почиње светска економска криза, и тада почиње пад националног дохотка и индустријске производње.