Сејање семена раздора између грађана Украјине који говоре украјински и руски је веома тежак али остварљив задатак што су догађаји из протеклих 10 година показали. “Наранџаста влада” Јушченка и Тимошенкове исто као и Јануковичев покушај да удовољи локалним националистима много су допринели процесу раздора.

Ако погледате последње интервјуе лидера Српске напредне странке Томислава Николића, видећете да он не жели ништа да мења кад су у питању Статут и Закон о утврђивању надлежности. Вероватно има у виду неке своје прагматичне разлоге.

Било је и нешто разлика. Кличко је посебно нагласио потребу промене закона о изборима и расписивања нових председнечких и парламентских избора под међународним контролом 2014. године, док је Јацењук инсистирао на додељивању Украјини најмање 15 милијарди долара.

Један број неизабраних су стручни, али нису бирани због потребног смањења броја. Са друге стране изабране су и неке судије које су по мом мишљењу морале да оду, због лустрационих разлога који су једино прихваћени од Венецијанске комисије као разлог нереизбора.  

Запад је, на примеру Украјине, показао да не преза ни од чега, да је спреман на отворену сарадњу са неонацистима и да је спреман на грађански рат усред Европе само како би остварио свој геостратешки циљ – антируску и прозападну НАТО Украјину.

Модерна европска регионализација не може се постићи преко формула аутономних покрајина из времена владавине комунистичке партије. У смислу државног уређења, Устав из 2006. више представља чин континуитета него новог почетка.

Укратко „Трансјадрански гасовод“ представља један економски оправдан и рационалан енергетски пројекат који, уз нешто геополитичке среће (уколико тако нешто постоји), може чак постати веома успешна прича о енергетској интеграцији југоисточне Европе са алтернативним блискоисточним и средњоисточним извориштима гаса.

Да ли је овај „велики и свечани дан” закаснио или је, као што тврде евроскептици одавде и србоскептици оданде, то преурањена одлука. Има оних који мисле да није добро бити у статусу „вечитог младожење” и да такав статус, кад дуго траје, подрива ентузијазам ка спровођењу брзих и ефикасних реформи.

Државни преврат, како Бликов назива догађаје познатије као ,,наранџаста револуција’’ из 2004. године, није постигао циљ. Украјина није дошла под контролу запада. Овај аналитичар нема баш најпозитивније мишљење о председнику Украјине Јануковичу и не убраја га у русофиле.

Медији представљају национално добро једне државе. Закон о радиодифузији је написан и осмишљен тако да штити грађанство, између осталог, од јавног пропагирања неморалности, али, што је политички посебно важно, и могуће манипулације јавним мњењем које долази из других држава.