Нема напретка у друштву док се не промени однос према раду и према држави. Продуктивност нашег радника генерално је 42 одсто. Неко ко формално ради 8 сати, стварно ради 4 сата. Ми промовишемо принцип животног учења и усавршавања за свако радно место.

Месеци пролазе а Влада Републике Србије очигледно прихвата модни стил свог министра. Можда му скреће пажњу али не може му ништа. Али како Влада влада друштвом када не може да савлада спортско-улично облачење једног министра у својим редовима.

Немамо илузија да ће промотери косовске независности уважити противљење Србије да Косово добије своју војску, нити да Србија има моћи да то физички спречи, али она мора својим противљењем нагласити да би то било још једно у низу насиља које се Србији сервирају дуже од две деценије.

Платформа о заједничком наступу СДП БиХ, СДА, ХСП и НА „Радом за бољитак“ у институцијама БиХ у мандатном периоду 2010 – 2014. не доноси суштински ништа ново. Напротив, о већини тренутно актуелних питања ове странке остају на старим позицијама.

ЕУ је заокупљена битним сопственим унутрашњим проблемима као што су то неизвесна будућност еврозоне, уврежена економска стагнација, незапосленост, тероризам, имиграција, енергија, односи са Русијом, ... тако да проширење ЕУ не представља никакав приоритет ни интерес за ЕУ још дуги низ година.

Оне којима је бог највише дао држава награђује својом неподељеном пажњом – наравно, у границама својих скромних могућности. Остали ће наставити да се батргају са основним градивом, у претрпаним учионицама, уз застареле наставне програме.

Случај Шешељ или медијски неморал у лику „неког“ налогодавца којег изгледа сви слушају и коме се сви клањају! Лаж је за сада победила. Лични интерес појединца је победио. Гебелсова тактика влада српском медијском сценом. Етика је изгубила. Етика у српском новинарству остаће још само на факултетима да се изучава. Етику ће само спознати у теорији. У пракси је етика доживела фијаско!

Поново се сусрећемо са фамозним инсистирањем на поштовању људских права које је толико карактеристично за политику западних земаља а нарочито САД које су у лику и делу кинеског дисидента, иначе књижевног критичара, гостујућег професора на неколико америчких универзитета.

Овде треба истаћи да Русија у Румунији после 1990. г. практично није имала никакав програм јавне дипломатије, што се врло јасно осећа. Непостојање интересовања за румунско-руске односе у епохи посткомунизма је било узајамно – како на државном нивоу, тако и на нивоу обичних грађана.