Србија би могла да промени колосек и са главног пређе на алтернативни. Док је главни онај до сада спровођен – учлањење у ЕУ кроз уобичајени процес – дотле би алтернативни био што чвршће повезивање са Европском унијом, али без учлањења, нешто слично ономе што раде Норвешка и Швајцарска.

Огромна већина медија на Западу извештавала су злонамерно о церемонији отварања игара у Сочију. Непристрани, објективни посматрач могао је мало да сазна о Зимским олимпијским играма у Сочију, и уопште о Русији, а много о њима, о Западу и њиховој патолошкој мржњи према руском народу и Русији.

И један од највећих успеха српске политике у 2009. години је да смо ми добили потпуно јасна уверавања од свих европских званичника, најважнијих чинилаца европске политике, да Србију више нико неће присиљавати ни уцењивати да због чланства у ЕУ призна независност Косова.

Сејање семена раздора између грађана Украјине који говоре украјински и руски је веома тежак али остварљив задатак што су догађаји из протеклих 10 година показали. “Наранџаста влада” Јушченка и Тимошенкове исто као и Јануковичев покушај да удовољи локалним националистима много су допринели процесу раздора.

Ђинђићева метафора о гутању, најпре, великих жаба, постала је опште место актуелне олигархије. Смислиш довољно нејасне критеријуме за избор судија и тужилаца, довољно растегљиве, да све зависи од тога ко је овлашћени тумач.

Било је и нешто разлика. Кличко је посебно нагласио потребу промене закона о изборима и расписивања нових председнечких и парламентских избора под међународним контролом 2014. године, док је Јацењук инсистирао на додељивању Украјини најмање 15 милијарди долара.

Ми не очекујемо да Србија призна Косово. Али свакако очекујемо да Србија нађе начин да сарађује са властима у Приштини. Не верујем да су могући нови статусни преговори између Београда и Приштине после одлуке Међународног суда правде у Хагу.

Запад је, на примеру Украјине, показао да не преза ни од чега, да је спреман на отворену сарадњу са неонацистима и да је спреман на грађански рат усред Европе само како би остварио свој геостратешки циљ – антируску и прозападну НАТО Украјину.

Ако погледате последње интервјуе лидера Српске напредне странке Томислава Николића, видећете да он не жели ништа да мења кад су у питању Статут и Закон о утврђивању надлежности. Вероватно има у виду неке своје прагматичне разлоге.

Укратко „Трансјадрански гасовод“ представља један економски оправдан и рационалан енергетски пројекат који, уз нешто геополитичке среће (уколико тако нешто постоји), може чак постати веома успешна прича о енергетској интеграцији југоисточне Европе са алтернативним блискоисточним и средњоисточним извориштима гаса.