У појмовима међународног контекста, иако Сирија има много непријатеља у региону, од којих неки помажу побуњенике, ни на један начин она није држава попут Либије прокаженог Гадафија. Њена блискост са војним крилом Хезболаха у Либану је обезбедила значајну војну помоћ.

Жарко Обрадовић: Ми смо као коалиција поднели шест амандмана и најважнији је први који Војводину дефинише као неодвојиви део Србије. - Александар Вучић: Ово је катастрофа, Србија је у клиничкој смрти после овог статута.

Када се догоди нешто тако гротескно као што је инцидент са председничким авионом Боливије, што оголићује сву сервилност званичника неке државе, водећи медији су ту и на њих се може рачунати да ће “одспиновати“ нешто.

За нас је важна суштина: у том члану пише да је Нови Сад главни административни центар, а не главни град. Само питање наслова неког поглавља или члана је апсолутно небитно у односу на оно шта у њему пише. Оно што је неодвојиви део Србије никаквим насловима или поднасловима се не може променити.

Протести који су започети широм САД након ослобађајуће пресуде су релативно мали, чак и за земљу мању од Америке. У Лос Анђелесу се повремено окупи неколико стотина људи, а чињеница да су у Њујорку демонстранти блокирали Тајмс сквер не значи да су били бројни, него само да им је полиција дозволила да на тај начин искажу револт.

У уставном, политичком и функционалном смислу Предлог статута Војводине и накнадно припремљени Закон о надлежностима представља враћање Србије у статус парализоване полудржаве. То је корак у правцу федерализације, односно разградње Србије по узору на уставни систем из 1974. године.

Како се извештава, Вашингтон се понео готово хистерично што је Москва дозволила сусрет Сноудена са јавношћу. Неки извори су јавили да је амерички амбасадор Макфол лично телефонирао заштитници за људска права Људмили Алексејевој па чак и претио, што је амбасадор демантовао.

Ја бих заиста волео да видим коначни текст Статута јер ћемо тек када видимо коначни текст знати шта ваља чинити. Ствари су ту једноставне – нисмо имали пуни дисконтинуитет са националсоцијалистичким режимом Слободана Милошевића.

Постоји и барем неколико озбиљних питања на које присталице ове теорије немају одговор. Пре свега, и најважније, да ли је ико од нас у стању да уопште замисли колико би велике, глобалне размере таква завера морала да има? Колика би огромна продукција иза тога морала да стоји?

Различити однос према Косову данас оптерећује наше односе. Ми разумемо Србију и, свакако, жалимо због проблема у којима се тим поводом нашла. А, чини нам се, и правилно тумачимо да је овакав епилог косовског проблема одавно известан.