Дакле, Русија по логици ствари мора да реагује и то у војном смислу. Наравно, то не мора нужно укључивати избијање рата, али мора одлучно бити подвучена чувена „црвена линија“, од стране Русије, тако што ће она демонстрирати да је спремна да уђе и у војну конфронтацију ако треба. 

Ја бих заиста волео да видим коначни текст Статута јер ћемо тек када видимо коначни текст знати шта ваља чинити. Ствари су ту једноставне – нисмо имали пуни дисконтинуитет са националсоцијалистичким режимом Слободана Милошевића.

Данашњи азиланти из Србије су другачији. Свима је ваљда јасно да ту не постоје оправдани захтеви, јер нема политичког прогона, што би требало да буде основа за тражење азила.

Различити однос према Косову данас оптерећује наше односе. Ми разумемо Србију и, свакако, жалимо због проблема у којима се тим поводом нашла. А, чини нам се, и правилно тумачимо да је овакав епилог косовског проблема одавно известан.

Можда је на промену свести коначно утицао интернет. Можда је грађанима доста бројних интервенција са нејасним резултатима. На промену свести је можда утицао и догађај из Бенгазија, када је амерички амбасадор брутално убијен од истих оних ,,демократских опозиционара'' које су САД здушно помагали новцем пореских обвезника.

Уместо да учини оно што је обећао Обама је распламсао рат у Авганистану и отпочео нови у Пакистану. Убрзо после тога, Обама је понављао Бушове претње о нападу на Иран. Уместо здравствене заштите за Американце, биће више профита приватним осигуравајућим компанијама.

Проглашавање цивилних жртава за колатералну штету представља њихово понижавање и кршење основног људског права – права на живот, од онога који се у интервенцију упустио да би штитио та иста људска права.

Међународна заједница није успела да натера Србију да на прави начин представи пресуде донете у Трибуналу. То показује да се власти у Србији никад нису дистанцирале од политике Слободана Милошевића и да настављају његову политику другачијим средствима!

Поново се сусрећемо са фамозним инсистирањем на поштовању људских права које је толико карактеристично за политику западних земаља а нарочито САД које су у лику и делу кинеског дисидента, иначе књижевног критичара, гостујућег професора на неколико америчких универзитета.

Очигледно свестан да напади на њега не само да, после одржаних избора у којима је опет победио, неће бити смањени, него да ће се повећати по сваку цену, Додик је конципирао план контра-игре и одредио приоритете.