(Прес, 24.10.2010)

По стоти пут: не постоје никакве српске вредности. Цивилизација, чији смо и ми део, почива на универзалним вредностима дефинисаним Старим и Новим заветом. Тим вредностима се може утиснути национални печат.

Чујем то на сваком кораку - и када шетам па ми неки добаце "издајниче", други вичу "педеру", неки викну "стоко радикалска". Али, сви се негде надају и чекају да Вучић то реши, да сва кола тешког товара сруче мени на леђа и знајући да је то добро, кажу како је то катастрофа за наш национални интерес. Но, без обзира на то, историјска ствар би била да постигнемо договор са Албанцима и то без сукоба

Политика и ЕУ и Косово је постала неодржива након ових немачких захтева. Јер се са захтевом о потписивању добросуседских односа фактички инсистира на признању Косова и Метохије као независне државе.

Након прошлогодишњег, врло амбициозно покренутог, али неславно пропалог премијерног издања Филмског фестивала Србије (ФФС), опстанак овог пројекта био је озбиљно доведен у питање. Стара мудрост нам говори како је најтежи други роман, филм или албум.

Станица је остала у космосу до 1991. године. Њен лет је ипак детаљно праћен од стране конструктора и других космичких стручњака.

Из перспективе Београда, ствари изгледају драматично неуспешне. Чак и за заговорнике “прихватања реалности” поставља се питање: шта је Србија добила заузврат? Западни званичници су поновили фразу да “Србија има европску перспективу”, али без икаквих додатних гаранција.

Тешко је оспорити потребу и тежњу за укрупњавањем опозиционих снага, али до тога се очигледно не може доћи ако свака странка (или странчица) и страначки лидер и лидерчић сматрају да управо они представљају једини могућ стожерни и обједињавајући фактор у опозиционом блоку без обзира на своју објективну политичку снагу.

Косово ипак није ништа више но квазидржава, која нема међународни правни субјективитет, ни пуно међународно признање. Само 91 од 193 чланице УН нације признају „најмлађу европску државу“, коју не признају ни пет чланица ЕУ, а која није члан ни УН, ни ОЕБС-а ни многих осталих међународних организација.

Уместо конкретне помоћи, сваки пут када их политичари почасте хрпом лепих обећања, родитељи могу да се надају само новом поскупљењу пелена, будуће мајке још тежем проналажењењу посла, а очеви све вишим тарифама за присиствовање порођају.

Треба пажљиво и објективно посматрати обе стране. То је питање акције и реакције. Ја нисам поборник рата, али нисам ни уплашен аргументом да ако одговорите истом мером на унилатералне акције друге стране, на неки начин провоцирате и форсирате рат.