Када су ухватили Бин Ладена, пакистански обавештајци су закључили да је боље да о томе не обавесте своје западне савезнике. Држање заробљеног Бин Ладена био је начин да се по потреби врши притисак на ал-Каиду и Талибане. Херш показује да САД није могле без сарадње Пакистанаца да крене у операцију хватања бин Ладена.

Предраг Аздејковић: Мислим да постоји много бољих начина да се схвати да гејеви и лезбијке живе у овој држави. Рецимо, уколико би они лично обилазили школе. Јован Марић: Смањите потребу за егзибиционизмом.

Можда је господине председниче, најбоље да се радницима Ласте укину плате, и ја вам то без ироније предлажем. И немојте дозволити да народни посланик Раденковић црвени кад оде у земље региона. Немојте да се тај сиромашак, мукица и греотица црвени пред својим колегама у Сарајеву, Загребу, Подгорици, Тирани, Будимпешти. 

Тадић у овој позицији нема шта да изгуби, а може вероватно да рачуна на већинску подршку чланства. Са друге стране, Ђилас осећа да његов добар резултат на изборима мора бити уновчен напретком у странци, а једини у странци који је изнад њега јесте Тадић.

И ту мит о Радовану Караџићу наилази као поручен. Свргнути српски кнез „бежи у хајдуке“, вуче за нос целу међународну администрацију, скрива се по шумама и пећинама окружен бројном дружином и неухватљивом мрежом јатака.

Ми нисмо против идеје Европе, већ хоћемо управо да промовишемо идеју Европе као цивилизације, и да градимо нову Европу засновану на заједничким интересима, али истовремено Европу која почива на националном суверенитету.

Јединица ЈНА која се мирно повлачила из Тузле није ниједног тренутка отварала ватру. То су већином били регрути, војници од 18 година. Масакрирани су бестијално. Смешно је и тужно када се судија Важић данас пита „по чијој се наредби повлачио гарнизон ЈНА из Тузле“.

И сада, тешке ли ироније, та иста Ана Брнабић објашњава јавности Србије да сматра да би ванредни парламентарни избори у Србији требало да се одрже, како би се што пре спровеле измене Устава Србије.

Иако је реч о догађају који смишљено циља на погоршање међунационалних односа у Рашкој, надлежна министарства се још нису, а спорна плоча још није уклоњена. Реакције државе још нема.

Ако је ико у Србији увек био у опозицији, онда је то био Коста Чавошки. Он је у опозицију отишао 1968. У тих 40 година свака власт у Србији имала је у Чавошком критичара. Он је писао против Тита, Милошевића, Шешеља, Ђинђића, Коштунице, Тадића...